Куга у Европи од 6. до 18. века

Епидемије и пандемије у историји нису ништа ново. За собом су остављале пустош, патњу, смрт и могу се пратити кроз целу људску историју. Етимологија речи епидемије води из грчког језика-епи-преко и демос-народ, а епидемије које прелазе државне, континенталне границе називају се пандемије-пан-сви и демос-народ. Када је реч о Европи, Јустинијанова куга-541-750. године, представља прву потврђену епидемију бубонске куге (напада лимфне жлезде) у историји. Започела је у Египту, па се проширила на Цариград, где је према византијском хроничару Прокопију, на врхунцу заразе убијала 10.000 људи дневно. Тела су морала да се пале, јер су људи умирали пребрзо да би могли да се сахрањују. Рачуна се, да је куга у овом периоду убила између четвртине и половине људске популације у тада познатом свету. Од 8.века до прве половине 14. века, куга се притајила да би поново "црна смрт" или друга велика пандемија куге букнула негде 800 година после Јустинијанове, усмртивши, између 1341. и 1351. године, трећину европског становништва. Била је то прва у циклусу европских епидемија куге које су се настављале до 19. века. У том периоду забележено је преко 100 епидемија куге у Европи, болести која је за то време, процењује се, убила преко 200 милиона људи.

У данашњој Ризници говоримо о типологији колективног понашања у време куге, одговорима лекара и учених људи, реакцији гомиле, ко сеје заразу, по мишљењу тадшњег мнења, ко је кривац, какав је одговор Цркве на кугу, облици понашања у време смртоносне заразе, која иду од потпуног негирања до раскалашног понашања. Како изгледају, тадашњи облици социјалног дистанцирања и какав је био визуелни доживљај куге? За становништво, он се кретао од ужарених стрела које падају са неба, до смртоносних искри из преминулих.

Гост емисије је Катарина Митровић, виши научни сарадник Центра за историјску географију и историјску демографију, Филозофски факултет Београд.

Аутор и водитељ Душанка Зековић.