Снимак Опере Орфеј и Еуридика из Метрополитена

Старогрчки мит о музичару Орфеју који одлази у подземни свет како би вратио своју мртву супругу Еуридику, побуђује најдубља људска питања жеље, патње, као и моћи, односно ограничења уметности. Иста прича је тема и најстарије сачуване опере - Еуридика Јакопа Перија из 1607. године. Глук и његов либретиста окренули су се том миту као основи дела којим су желели да остваре идеје о новом типу опере. Разочаран крутим формама овог жанра које су владале у то време, Глук је трагао за реформом опере у смислу визионарског и потпуно интегрисаног јединства музике, поезије и игре. Желео је, у ствари, да певачи служе драми, а не обрнуто. Све већа популарност Хендлових опера данас показује да многа дела компонована пре Глукове реформе имају снагу која и даље делује, али не може се оспорити да опера Орфеј и Еуридика, са својом партитуром трансцендентне и неодољиве лепоте, није допринела ширењу свести о позоришном потенцијалу овог жанра. Моцарт и Вагнер су били међу Глуковим наследницима и отворено су признавали да му много тога дугују.
Кристоф Вилибалд Глук (1714‒1787) рођен је у Баварској, а музику је учио у Милану. Постао је члан оркестра и захваљујући томе много научио о продукцији опере у том граду где су изведена и његова прва дела. Путовао је широм Европе привлачећи следбенике и ученике за своју филозофију свеобухватног оперско-позоришног искуства. После значајних успеха у Лондону, Прагу, Дрездену и посебно Паризу, Глук је највећа достигнућа имао у Бечу где је и преминуо. Ту је била и премијера Орфеја 1762. Глуков либретиста био је истакнути италијански песник Ранијери де Калцабиђи, који је и сам провео многе године у Паризу, био под утицајем француске драме и делио Глукове тежње ка идеалном музичком театру.
Радња опере Орфеј и Еуридика смештена је у идеализовани старогрчки пасторални амбијент и у митолошки подземни свет. Ова поставка је више концептуална него географски аутентична и начин на који се може реализовати сасвим исправно се мења у свакој епоси. Кад му невеста Еуридика умре од уједа змије баш после венчања, син музе и трачког принца, чудесни свирач Орфеј предузима нешто што ниједан човек није - одлази у подземни свет и свира за богове молећи их да му врате Еуридику. Тако ова прича спаја моћ љубави и музике, а испричана је тако директно да је то било револуционарно. Догађаји се одвијају готово у реално време, са кумулативним дејством, због чега се представа у Метрополитену изводи без паузе.
Што се вокалног парта тиче, Глук је свесно избегавао певачко разметање за које је осећао да је компромитовало драмску садржину опере током ере кастрата. Они су до толико доминирали оперском сценом да су, по Глуковом мишљењу, композитори били принуђени да сузбију сопствени таленат како би приказали техничку бриљантност певача. Глук се у почетку није лишавао услуга кастрата, али улога Орфеја, коју данас певају мецосопрани или контратенори, заиста делује својим музичким и драматским рафинманом (отменом једноставношћу, како каже Калцабиђи) пре него вокалном пиротехником. То је очигледно у двема најистакнутијим Орфејевим солистичким аријама - Какво чисто небо и Шта да радим без Еуридике - аријама које долазе из срца, без иједне претераности. Када се први пут појави на сцени, Орфеј то не чини уобичајеном богато украшеном аријом уласка која би приказала његов глас, већ са три дирљива понављања Еуридикиног имена над хорским ламентом. Чак су и плесне сцене крајње уверљиве и субверзивно узнемирујуће, док у исто време задржавају ту отмену једноставност. Хор је интегрални део ансамбла у којем су само три улоге - Орфеј, Еуридика и Амор.
На снимку који ћемо слушати насловну улогу тумачи мецосопран Џејми Бартон, док је Еуридика сопран Хеи-Кјанг Хонг, а Амор такође сопран Хера Хејсанг Парк. Ансамблом Метрополитена диригује Марк Виглсворт, а уреднице преноса су Бојана Жижић и Горица Пилиповић.