Албан Берг: Воцек - Ремек-дело музичког експресионизма

Албан Берг је међу највећим визионарима и утицајним композиторима ХХ века. Сазрео је баш у време када су се догађале праве експлозије уметничке и интелектуалне креативности у Бечу. У његовим вокалним и инструменталним композицијама спојене су револуционарне технике Арнолда Шенберга са грандиозношћу позно-романтичарских композитора попут Густава Малера.

Воцек је једно од најзначајнијих музичко-сценских дела у ХХ веку. Премијера је била у Државној опери у Берлину 1925. Била је то истовремено сензација и скандал, као и ултимативно достигнуће уметничке сцене у Немачкој и Аустрији, сцене која се тек опорављала у периоду између светских ратова. Од тада до данас опера није изгубила ништа од своје моћи да фасцинира, шокира и покрене публику, постајући једно од кључних остварења музике ХХ века које је задржало своју виталност. То је и дело изузетно сложене структуре у којој су чврсто испреплетане музичке форме и драматуршке целине. Прва сцена је, на пример, рапсодија, друга је војни марш и успаванка, трећа пасакаља, четврта рондо итд. Употребљени су облици сонате, скерца и трија, инвенције, фантазије и фуге кроз три кратка чина са по пет слика.

Либрето је написао лично Берг према истоименој драми Георга Бихнера који је јединствена појава у европској књижевности. Занимљиво је да је рођен исте године кад и оперски великани Верди и Вагнер, дакле, 1813. Свој кратки живот од само 24 године провео је трагично, без даха, у бежању пред антилибералном полицијом Метернихове Немачке, у бежању из родитељске куће, у бежању у емиграцију. Бихнер је докторирао на универзитету у Цириху где је почео свој интензивни научни и књижевни рад. Европској драмској сцени подариће дела нове естетике, дела која пробијају романтичарско-класичне оквире и заснивају се на принципу истине.

Воцека је написао 30-тих година XIX века, али је драма први пут изведена тек неких 80 година касније, у време кад је било јасно да се приближава I светски рат. Берг је био у публици те 1913. у Бечу и сместа је одлучио да адаптира драму за оперску сцену иако је рат одложио рад на делу.

Берг није прецизирао ни време ни место одвијања радње. Контекст Бихнерове драме упућује на закључак да се ради о Лајпцигу око 1820, али универзалне идеје дела далеко превазилазе сваки покушај историјског позиционирања. Јужно-афрички редитељ Вилијам Кентриџ, после изузетно успеле режије Бергове Лулу пре четири године у Метрополитену, употребио је сада сву своју визуелну имагинацију за друго Бергово оперско ремек-дело поставивши оквир за радњу у апокалиптичном времену непосредно пред I светски рат. Кентриџ је и сам био погођен драматичношћу Бихнеровог текста и сматра да је склоност ка насиљу самог Воцека кључ за тумачење приче. Та склоност има своју предисторију - Воцека понижавају и Капетан и Доктор, третирају га као заморче, предмет жаљења, нешто са чиме се игра и што служи за проучавање. То насиље ће Воцека и натерати да убије Марију, једину особу коју воли. Оно што дубоко узнемирава јесте спознаја да је то насиље вечно: било је реално за време кад је настала драма, па за време кад је настала опера и коначно - сасвим је реално и данас. Долазимо до оног познатог закључка - насиље наноси онај који га и трпи. Такође, на редитељево сценско решење је утицала и та необична паралела између провале општег ратног насиља и Берговог рада на опери.

У представи коју ћемо директно преносити 11. фебруара од 19 сати главне улоге тумаче баритон Петер Матеи као Воцек, сопран Елза ван дер Хефер као Марија, тенор Кристофер Вентрис као тамбур-мајор, бас-баритон Кристијан ван Хорн као доктор и тенор Герхард Зигел као капетан. Диригује музички директор Метрополитена Јаник Незе-Сеген.