Ризница

Јелисавета Начић (1878, Београд - 1955, Дубровник) прва је жена која је дипломирала на Aрхитектонском одсеку Велике школе у Београду и прва је градитељка старог Београда.

Њене најзначајније грађевине су: Основна школа „Краљ Петар Први"крај Саборне цркве (1906), зелене барокне степенице преко пута француске амбасаде (1903), многе приватне куће, кућа знаменитог српског штампара Марка Марковића, у Господар Јовановој улици 45 (1904), прва болница за туберкулозне у Србији (1912), на Врачару, која је срушена у Другом светском рату , први колективни станови на Балкану, крај Бајлонијеве пијаце (1911), прва фабрика цигала у Прокопу. Пројектује Цркву Александра Невског (1912) и цркву у Штимљу, на Косову, посвећену косовским јунацима. Конкурс за цркву Карађорђевића на Опленцу, где међу девет најпознатијих архитеката, са свега 23 године, добија трећу награду (1903), лансира је међу младе звезде београдске архитектуре. Као урбаниста уређује Калемегдан (1903), Теразије (1911) и сарађује са Иваном Мештровићем. Као позната патриоткиња, по окупацији Србије, Аустријанци је интернирају у мађарски логор Нежидер, резервисан за српску елиту.

У логору се заљубљује у угледног албанског професора и песника, будућег министра, Луку Лукаја. Венчавају се у логору 1917. године, где се рађа и њихова ћерка Луција. По изласку из логора, две године живе у Београду, затим у Скадру, а 1923. године селе се у Дубровник. У Дубровнику Јелисавета Начић умире 1955. године. Од удаје више се никад није бавила архитектуром.

У данашњој Ризници о изузетним делима прве даме српске архитектуре и урбанизма с почетка 20. века Јелисавети Начић, жени необичне храбрости и отмености, коју је љубав водила од Београда, Скадра до Дубровника, говоре Наташа Марковић, ауторка књиге „Јелисавета Начић", и др Дејан Ристић, историчар, стручни консултант и рецензент ове књиге.

Аутор и водитељ: Душанка Зековић