Чекајући ветар

Страх може да произведе здраву реакцију - да нас покрене да нешто опасно преокренемо у безопасно по себе и друге. Има и страхова који се односе на нешто на шта не можемо да утичемо јер немамо довољно знања, информација, алата, начина... Неки медији воле да нас подсете на њих и тада смо или паралисани, или размењујемо глупости са околином, а теорије завера нам се чине не само могућим него као једино истинито објашњење. Један од свежијих примера је прича о радону и његовим погубним последицама по наше крхко битисање. Колико је радон штетан и како то умањити; зашто бисмо се сада плашили када је он одувек поред нас; како иде замена радиоактивних громобрана новим, како се ради мориторинг радиоактивних материја - гост емисије је Слађан Велинов, директор Агенције за заштиту од јoнизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Cрбије.

Све је више оних који будућност своје породице виде на неком лепшем, чистијем месту, у додиру са природом. Неки се не препознају - ни они природу, ни природа њих, а други почињу да живе свој еколошки сан. Али, није довољно отићи из града и обезбедити кућицу и парче земље у селу. Шта је потребно и како би могло да изгледа ако би држава имала стварну вољу да учини оно што је до ње, а што би имало позитивне последице на живот свих - било да су у селу, било да су у граду? О еко-селима, идеји Зеленог универзитета, проблемима и могућностима, говори архитекта Кристина Кљајић.

Био је некад слоган да мислимо о ваздуху пре него што га угледамо, чиме су возачи позивани да на семафору угасе мотор аутомобила и направе паузу у загађивању док чекају да се упали зелено светло. Дешава се да у Београду видимо ваздух, али са загађењем се глобално отишло толико далеко да треба да будемо срећни ако се упоредимо са становницима Пекинга - њима се дешава да виде сунце. Почиње грејна сезона, тако да ће постати горе, али нема тих честица које једна добра београдска кошава не може да развеје. Квалитет ваздуха се уредно мери, али није баш јасно шта можете да урадите ако вам се резултат не свиђа. Чућете Андреја Шоштарића из Градског завода за заштиту здравља.

Нико не каже да крупни економски субјекти баш имају жељу и намеру да загађују - не, они само раде свој посао, а нико их не тера да уложе у пречистаче (много је, бре, скупо!), а и нису кажњени ако (упс!) испусте нешто смрдљиво у реку или ваздух. Грађани Врбаса још нису развили природну резистентност на смрад, мада су имали времена - проблем годинама траје. Кажу да је последња два месеца неиздрживо. Обраћање надлежним инспекцијама и тражење решења им је показало и то колико су компликоване процедуре ако пожелите да будете освешћени грађанин који познаје своја права из Архуске конвенције и колико је лако одустати и вратити се у трпљење, незаинтересованост и анемичност. О томе говори Ратко Ђурђевац, председник Еколошког покрета Врбаса.

Аутор и водитељ емисије је Александра Вукићевић.