Гозба

Његош и етос слободе

"Упитам га: 'Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?' А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: 'Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се богу и држ' се Русије.'"

Није необично што је један владика (Петар I Петровић Његош) на самрти саветовао свом наследнику (Петар II Петровић Његош) да се моли богу. Интересантан је други део савета - да се у својој владавини ослони на Русију. Речи Петра I изражавале су, са једне стране, постојање државотворне свести, као и пут којим треба ићи у отелотворењу те свести. Петар II се целог живота држао тог савета. Владика Раде био је световни и духовни владар, али истовремено и велики песник и филозоф романтичарског духа. О том романтичaрском духу сведоче и стихови из Луче микрокозма:

Ако исток сунце св'јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

Свет је једна велика позорница на којој се одвија историјска драма у којој људи играју своје животе, не знајући ко је писац и ко је публика. Његош је као платоновски краљ-филозоф разумевао ту драму и у њој одиграо активну улогу.

О Његошу и етосу слободе разговарамо са Милом Ломпаром, професором на Филолошком факултету у Београду.

Аутор и водитељ је Александар Лукић.

Гозба

Програмска шема