Гости из прошлости

Шеснаест година касније, прво као студент, а у освит Француско-пруског рата 1870. године, као бањски пацијент, у Пирховој домовини, Пруској, боравио је наш књижевник, Љубомир Ненадовић.

Током путовања, Пирх по Србији, а Ненадовић по Немачкој, обојица су бележила своје утиске о народу, земљи и обичајима. Никада се нису срели. Пирх је трагично изгубио живот када је Љубомир Ненадовић имао само 6 година. Да је живот кренуо другачијим током, можда би било прилике да о ономе што су видели и доживели попричају. Али, чега у животу није било, може се догодити у „Гостима из прошлости". Отуд ето њих двојице, Пирха и Ненадовића, како разговарају о својим путовањима:

- Трговац Василије Васиљевић, аустријски Србин и велики пријатељ Вука Караџића, рекао ми је да се у Србији сасвим другачије живи но код нас, али да је народ ванредно гостопримљив. Оно што има, даје радо и пријатељски. У то сам се уверио више пута. Чим се гости укажу, излази породица у сусрет, помаже гостима да сјашу с коња, а домаћин пожели добродошлицу као да му је брат стигао. Затим приступају жене из куће да гостима пољубе руку.

- То се обично одбија тиме што се метне рука на срце. Код вас је, господине Пирх, обрнуто. У вашој домовини жена пружа руку госту на пољубац.

- Зато је добро познавати обичаје земље у коју одлазите, хер Ненадовиц. Рецимо, када сам књагињи Љубици хтео да опишем наше свадбене обичаје и кад дођох до тога да се невести уочи дана венчања предаје папуча, Цвјетко, који је преводио, даде ми знак да пређем преко тога. „Нико не би могао схватити" - рече ми - „како се може помишљати, макар било у шали, да жена управља кућом и то би само шкодило угледу ваших земљака."

Аутор и уредник: Мирјана Блажић Микић.

Радио Београд 1, 13.00

Слика са насловне стране: Београд, улица Светог Саве, XIX век