Хумористичка емисија

Драги слушаоци, не знам да ли сте и ви, али ја сам веома емпатичан. Често размишљам о томе како је другима, и у тим размишљањима одлазим корак даље, а понекад чак и двокорак даље, поготово када саосећам са нашим кошаркашима. И, приметио сам да је већина нас прилично кратковида када се ради о разумевању туђих проблема и мука. Јер, као што рече Тантал: ''Свакоме је своја мука највећа!''

Тако, рецимо, у Србији скоро нико не мисли о томе како је богатима. Како се сналази та ретка врста, тих наших један посто милионера и милијардера? Нико их не пита како су, иде ли некако, постижу ли.
Док већина нас стално размишља о томе како да плати рачуне за струју, Инфостан и кабловску телевизију - све заједно, реда величине 150 евра, ови људи имају издатке који се мере у хиљадама. Евра, наравно. Али, они их јуначки подносе и не кукају. То је једна од тих битних разлика између нас и њих. Богати не дозвољавају да им новац квари свакодневицу.
Тако, рецимо, ми већ на пролеће почнемо да се згражавамо над ценама туристичких аранжмана. Питамо се како је могуће да исти апартман у истом грчком месту ове године кошта чак 25 посто више него прошле?! За то време, ови истакнути појединци ћутке плаћају везове за јахте и не кукају што ће потрошити на хиљаде литара скупог горива крстарећи дуж Азурне обале.

Ћуте и – плове.
А када се приближи крај августа, ми се хватамо за главу и питамо одакле опет да створимо паре за уџбенике и школски прибор?

И хоће ли та деца већ једном завршити школу? Уосталом, мора ли основно образовање баш толико да траје? А, да ли сте некада чули неког богаташа да поставља таква питања? Нисте, наравно. Ови људи стоички подносе сваки август на септембар, иако су трошкови у приватним школама у које њихова деца иду бар десет, ако не и сто пута веће него у државним.
Зато, драги слушаоци, када вам следећи пут цркне бојлер, или вас изда аутомобил стар 15 година, сетите се мојих речи. Сетите се и ове друге стране медаље, ових људи чији се проблеми мере у милионима. И видећете да је вама боље. Разлика је у неколико нула, а нула, уосталом, не вреди ништа.

Аутор текста: Огњен Шестић

Музички сарадник: Петар Вукосављевић