На слово, на слово

У кући породице Перовић сваке вечери могла се видети иста сцена. Седмогодишњи Жика, ученик првог разреда, нагињао се над букваром и срицао слова, а крај њега је седела мајка и пажљиво га пратила. Ручице умазане пенкалом нервозно су листале буквар, тај застрашујућ предмет пун непознатих облика који одрасли зову слова. Иако се жестоко бунио против учења, на крају је увек послушно спуштао збуњујућ поглед у књигу. И зашто га је мајка грдила због сваке грешке? Истина, било је омашки, али по његовом мишљењу, биле су занемарујуће.

– Хајдемо испочетка. Које је ово слово?

– То је А! – послушно је одговарао Жика.

– Браво, а као авијон!

Али првачић се није дао збунити:

– Е није мама авијон, него авион. Тако нам је рекла учитељица.

– Шта је, да је, важно је да лети и да је на слово А! Идемо даље – брзала је мајка желећи сина што пре да упути у тајне читања.

Жика се загледао у ново слово на које му је мајка показивала прстом, али никако да се сети. Баци понеки поглед и на слику покрај слова и најзад рече:

– Знам! То је Ш!

– Е није Ш него Ж! – рече мајка а Жика се расплака од беса:

– Како није Ш, кад је на слици шума?

– Е није то сине шума, него жбун.

Жика мајци упути још беснији поглед и настави да листа буквар.