Млеко са кајмаком

Пре неко вече сам чула причу која ме је навела да размишљам о сопственом детињству. Испричала ми ју је особа која је тек прешла праг одраслог доба, а младости се већ сећала са сетом. Седела је испред мене скрштајући руке као стара бака и присећала се како јој је некад изгледао живот у малој породичној кућици на крају сокака. У најдрагоценије успомене су се убрајале вечери током којих је, после урађеног домаћег задатка, трчала у дневну собу да би на телевизији гледала „Лаку ноћ, децо“. Попењала би се на тросед и током тих пет минута, колико је трајала серија за најмлађе, осећала се недодирљивом. Нико је ништа не би питао, само би јој мајка на тацни донела шољу топлог млека прекивеног кајмаком и кришку хлеба намазану пекмезом. Каткад јој је било дозвољено да остане пред телевизором и за време Дневника, што је била ретка привилегија. Вести из политике, културе, спорта, па чак и временска прогноза, деловале су јој као вожење кроз безброј нејасних реченица и информација чији смисао још увек није могла да схвати. Али била је срећна и око срца јој је било некако лепо.