Породична прича

Без обзира на питања и одговоре, читање је увек добра тема. А је ли "наследна", породична, као боја очију или таленат за писање можда.
 
Проф. др Александар Јерков с Филолошког факултета у Београду, неће вам  понудити списак летњих књига.

О јесењим ће можда казивати јер "с јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце, с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде - вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Не рађа се као птица из јајета, постепено, него се ођедном распрсне длакава љуштура, изнутра беличастоплава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, као јагодице насмејаног црнца. У некој се махуни налазе близанци; ипак би их људи могли разликовати: један има на челу белегу, као коњ. Мајка ће, дакле, увек моћи да га препозна - по звезди на челу. Дечак купи дивље кестенове који су се сакрили у рупе на травњаку и ставља их под образе. Уста су му пуна неке лепљиве горчине. Дечак се смешка. Требало би се попети на грану, изабрати један грозд и чекати. Не дати анђелу сна да те превари. Требало би бар три дана и три ноћи, без јела и пића, без сна и починка, гледати плод. Као када се гледа мала казаљка на сату. Бодље су се стврдле и при врху мало потамнеле. Ако их дирнеш невешто, на прсту ће ти направити рупицу, па ће да потече твоја лепа, црвена крв. Мораћеш онда да сишеш свој прљави прст којим си малопре правио грудве од блата и фушкије. А може да наступи и тровање крви. Када се то догоди, онда деца умиру. Ставе их у мале позлаћене сандуке и носе их на гробље, међу руже. На челу поворке носе крст, а за сандуком иду дечакова мама и тата и, наравно, његова сестра, ако је имао сестру. Мајка је сва у црнини, не види јој се лице. Само тамо где су очи, црна је свила влажна од суза..."
 
Преко прага идемо ка Душку Радовићу!

Ускоро, с јесени, у новембру, биће сто година од како је рођен.

Ових дана 1984. је рођен....
 
Аутор Весна Ћоровић Бутрић.