Од маске до даске

Она је све време са мном. Дишемо заједно. Крије моје јутарње лоше навике. Могу да будем необријан и бубуљичав. Да имам кварне зубе и задах; и после спавања бразде од јастука.

Маска све сакрива.

Кад се безгласно смешкам, смеју ми се само очи.

На њима су све моје гримасе.

Сад разумем жене под бурком, и кад без ње не смеју напоље.

Зашто стављам руку на уста док зевам, кад се зев не види?

И кашаљ се другачије чује, и све што кажем буде мукло и влажно.

Зато с њом ћутим, и не смејем се, јер она треба да сакрије ко сам и да ми дâ прилику да будем неко други.

Кад ставим маску, ја сам као на просценијуму античког позоришта и између себе и гласа хора нисам свој, ни мисли нису моје. Оне су масци подобне, скривачици наших страхова, на парчету нечега између свега другог и мене. На граници разбољевања од панике кад дођем кући.

Ја немам довољно масака за сва своја лица.

Глумац - Никола Којо

Аутор текста и уредник - Мирјана Блажић

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом