Кров над главом

Кров је капа кући. Њен завршетак, јер кућа се не почиње од крова. Кров над главом - друштву темељ, небу граница. Што је доле, небо је унутрашње. Сваком своје. Њега свако сам себи црта и проширује. Кад је зашиљен, кров боде ваздух и спира снегове. Лоше време да узме на зуб. Раван разлива сунце и топлоту. Кад деца цртају, кров буде кућни. Да затвори спокој.

У кров се свашта ставља, да штити и тера.

Сито, цвеће, жито и кукуруз - за пород, срећу и обиље хране.

Добро да задржи, злом да постави границу.

Кад се подигне кров, рогови се оките, а главни мајстор добије дарове.

Тако се ваља, јер под лошим кровом трпи цела кућа.

А кад прокисне, небо умива укућане.

И онда није до неба ни до кише, него до зле среће јер се у кров на време није ставило све што треба. Или се магија потрошила пре времена, ко ће га знати.

Једино Крову света такве керефеке не требају, пошто стоји без иједног зида у свету метафоре, тамо где ниједног правог крова нема. Скоро па као у мјузиклу за једног јеврејског млекаџију, за једну виолину и један кров.

Аутор текста и уредник - Мирјана Блажић

Глумац - Никола Којо