Исход за не очекивати

Никада нисам волела журбу. Све своје обавезе распоређивала сам тако да могу да их обавим полако и на миру. Али планови су једно, а стварност нешто друго. Никако то да научим!

Ево на пример данас. Мислила сам да полако, уз кафицу и доручак, прочитам новине и прегледам електронску пошту, али не... Колегиница ми је јавила да се разболела и замолила ме да дођем раније на посао да је заменим. На брзину сам се обукла и изашла из стана. Како нисам имала времена да попијем кафу, свратила сам до оближњег кафића и наручила једну за понети. Није као она коју ја кувам, али послужиће за ову прилику.

Кренула сам полако ка станици, али је трамвај већ наилазио па сам пружила корак не бих ли га стигла. У том тренутку поред мене је протрчао један младић, гурнуо ме и кафа се пролила по мени. Очигледно нисам била једина која је журила. Осврнуо се летимично према мени и ушао у трамвај без да је рекао извините. Журба дефинитивно лоше утиче на људе. Док сам стајала на станици бришући панталоне, размишљала сам како је било за очекивати да излазак из зоне комфора баш овако изгледа.

Аутор текста - Наташа Милојевић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Глумица - Јадранка Селец