Свадбени обичаји

Чин венчања, како у Србији, тако и у целом свету, прожет је неколицином обичаја и веровања који се преносе с колена на колено. Свадбени обичај који се често практикује, углавном без знања о његовом значењу, јесте преношење младе преко прага. Кућном прагу се од давнина приписивала различита симболика. Једна од прича везује се за веровање да душе умрлих предака живе у прагу и да ту настављају активно да учествују у животима укућана. Због тога млада, која тек постаје део породице, не сме да га нагази како не би увредила претке. Обичај зачет на селу, брзо се проширио и на урбане средине, те младожење данас често преносе невесте и преко прага нових станова...

Међу најпознатијим обичајима у нашој традицији издваја се куповина младе. Ова трговина се практиковала до 1846. године када је кнез Александар Карађорђевић законом забранио плаћање велике суме за девојку, јер се такав обичај противио људском достојанству. Упркос забранама, обичај је опстао као свадбена пошалица. Кићење сватова такође је вековна традиција. Сватови су се китили с рузмарином везаним с црвеним концем због веровања да ова биљка поседује божанску снагу. Сватове од давнина краси рузмарин, а младу вео. Према предању, девојка је на дан венчања најподложнија нападима демона, те јој се ставља вео који је штити и спречава да се младожења ожени са младом чију су судбину преузеле зле силе. Свадбена традиција је савладала демоне, али језик се са својим демонима и даље бори.

Аутор текста - Татјана Киждобрански.

Глумица - Јадранка Селец.