Зависни од пењања

Враћам се јутрос са пијаце, улазим у зграду и видим неку гужву у ходнику. Цана из приземља изашла, још неки људи стоје. Питам, шта се дешава, кажу: ,,Црко лифт!'' Јао, мајко, само ми још фали да вучем ова колица до петог спрата! Унук ми стиже за пола сата, доручак нисам ни почела да спремам, а још хиљаду обавеза поред тога имам.

Пењала сам се једно двадесет минута сигурно, душа ми је била у носу. Али, нема одмарања, морала сам одмах нешто да спремим за Ниџу. Луче бабино, за њега ми ништа није тешко, пењала бих се и на десети спрат ако треба! Много ми је вредан и добар, није што је мој, али дете је за пример. Сваког дана после предавања он дође код мене на доручак или ручак, зависи какав му је распоред. Има и он своје бубице, наравно. Воли онај компјутер и игрице, буљи стално и у мобилни, али нека, то сад сви млади воле, матора сам ја да разумем. Све док му факултет иде добро, нека се игра на тим чудима, али умерено. Чула сам прошле године у некој емисији да те игрице могу да изазову зависност. Кажу стручњаци да је сваки други млад човек завистан од компјутера и да увелико постоје клинике за одвикавање. Скренула сам му пажњу на то, мора да се чува. Мада, знам да он није озбиљан случај. Заправо, он доста времена проводи у природи. Још пре пар година се учланио у неко планинарско друштво, сваког викенда иду негде, пењао се на разне врхове. Ако, треба да борави на чистом ваздуху, да мало побегне из града. Брине ме само што и то може бити проблем, и то сам чула на телевизији скоро - неки човек је причао како је завистан од адреналина који добије кад се нађе на јако високим врховима.

Аутор текста - Јана Стошић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд).

Глумица - Јадранка Селец.