Лажни Кнез Константин Немања

Могућности за праву проверу било је мало, тек ако варалица почини какву неподопштину, па и тада док вест о неделу допутује до другог краја неке земље, лажни кнезови, принчеви, претенденти на престо и остали смутљивци, несметано су текли углед у високим друштвеним круговима. А када би лаж била откривена, преварене је углавном било срамота да признају како одмах нису посумњали у манире, говор и образовање којекаквих скитница. Да ли је један од њих био и кнез сербски Константин Немања? Изгледа да јесте.

Наш лажни кнез није имао само посетницу за племићке сребрне послужавнике, него и пратећу причу, која је отприлике гласила овако: „Последњи српски владар погинуо је у бици на Косову у борби с Муратом. Србија је после тога вековима настојала да се ослободи ропства, али је тек 1804. године војска мог брата, кнеза Станоја", потпомогнута Карађорђевом војском и налазећи се под заштитом Русије, извојевала велике победе."

И како европско племство да не поверује? Мало истине, много лажи и многа непозната имена тешка и за изговор и за проверавање. И ко тамо негде у неком далеком аристократском салону зна да неког кнеза Станоја из Зеока код Лазаревца помиње само Прота Матеја Ненадовић у Мемоарима и да је тај Станоје погинуо још на почетку устанка?

Знао је историчар и дипломата Гргур М. Јакшић и своје увиде објавио у 16. књизи "Српског књижевног гласника" 1906. године. Трагом тих записа кренули смо стопама нашег госта из прошлости, кнеза Константина Немање, лажног претендента на српски престо.

Аутор: Мирјана Блажић