Кнедле са шљивама

Приметила сам, како старим, све се више враћам у детињство и младост. Кажу психолози да је то потпуно природно, на тај начин ,,сређујемо'' своје успомене, боримо се са пролазности живота. Искрено, не мислим ја да имам проблем са пролазности, више ме обузима нека носталгија, волим да се присетим како је некада било. Деца ме често завитлавају да сам постала од оних ,,у моје време је све било лепше и боље''. Не жалим се ја ни сада, али другачије сам замишљала ову будућност. А можда стварно имам проблем са том пролазности, ко ће га знати...

Кад смо код прошлости, главни јунак мог детињства била је баба Ружа. Каква је то жена била, а тек куварица! Ево, и сада могу да осетим укус њених кнедала са шљивама. Топе се у устима, а онај фил од шљива киселкаст и сладак таман колико треба, ух! Ма то су била времена, а не као сад -унуци ми траже неке здраве слаткише уместо кнедала. Питала сам једном - како здраве, што моје кнедле нису здраве?! Тесто од кромпира из моје баште, шљива исто наша, ено је у дворишту. Ништа није прскано, све домаће. Каже ми унука: ,,Боже, баба, кромпир је пун скроба, то гоји, још и фил са белим шећером, па то је убитачна комбинација!'' Шта све нећу чути од њих... Ко је још умро од кнедала са шљивама!

А оне ваше семенке нису убитачне, кљуцате зрневље за доручак и то је као здраво. Таман испланирам доручак - кајгана, мало домаће пршуте и мог ајвара, умесим хлеб - а неко од њих каже да хоће овасну кашу. Ја то не бих јела ни под казном! Али, тек онда следи расправа, јер ме убеђују да се каже овсена, а не овасна каша. Мени тек то не иде у главу, ако је овас, онда је овасно, а не овсено.

Аутор текста - Јана Стошић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Глумица - Јадранка Селец