Штанглице са орасима

Ма колико се пролеће чинило лепим годишњим добом са свим оним олисталим зеленилом и шареним цвећем у баштици, Дари се ово годишње доба смрачило. Није тај мрак направио орасов хлад испред куће, него страшан јед. Ништа се није могло поредити са црвенилом у њеним образима док је онако насекирана ударала по тесту за колаче.

Није њој било тешко да кува и меси, напротив, она се поносила својим умећем, нарочито штанглицама у које је стављала много ораса. Јутрос јој је комшија свратио у двориште и рекао да њему и радницима у њиви треба нешто да се осладе, а како верује да она сигурно нема другог посла, може да им спреми оне њене штанглице са орасима. И још је имао образа да јој затражи да пође са њима јер им фали неко да пази на плуг од трактора. Како јој је казао оно: „Ми желимо да нам се придружи још један способан човек, па смо се сетили вас." Зар госпођи да каже човек? Зар нико да је не пита „Шта ви Даро желите?" Чекај само, осветиће се она за ову увреду.

Аутор текста - Татјана Киждобрански

Глумица - Јадранка Селец