Нове комшије

Једва сам дочекала викенд да се одморим. Скувала сам кафу, узела књигу и села на терасу. Мир, тишина, свеж ваздух, зеленило – милина! Само што сам се удубила у прво поглавље, наједном чујем буку, довикивање... „Шта се сад ово дешава?“, . Устанем да вирнем кроз шпијунку и видим: у стан прекопута мог усељавају се нове комшије. Изашла сам да их поздравим баш кад су уносили огроман сто. Да ли ће уопште моћи да прође кроз улазна врата? Вуку овамо онамо, горе доле, напред назад, мало је фалило да га оштете!

Морала сам да упозорим нове комшије на свеже окречене ходнике, кад они брже-боље спустише онај сто и приђоше да се упознамо. Извињавају се што праве буку, неће дуго трајати, кажу. Треба истоварити само један камион ствари. Кратко смо попричали, пожелела сам им добродошлицу и понудила помоћ при усељењу. „За сада се добро сналазимо", рекоше ми.

Схватила сам да то ипак неће бити мирна, тиха субота коју ћу провести код куће. Кад већ комшијама не треба моја помоћ, решила сам да изађем и прошетам. Међутим, у лифту сам срела комшиницу са трећег спрата која је одмах почела да се распитује о непознатим људима у нашој згради. „Чини ми се да су фини, млади момци, оба два, рекла бих, 25-о годишњаци", кажем јој...

Аутор текста - Вања Праизовић, студент (Српски језик и књижевност, филолошки факултет, Београд)

Глумица - Јадранака Селец.