Случај “напрстак”

А сада, отварамо случај „напрстак”. Истрага је почела онога дана када сам, тражећи нешто друго на интернету, у дигитализованом „Полицијском гласнику” од 20. септембра 1897. године наишао на вест да су по идеји једног нашег окружног начелника направљени посебни напрстци за везивање ухапшених. Сматрало се да је проналазак сеназационалан и надасве хуман јер се кривац тим напрстцима могао везати за ма која два прста на руци, брзо, без болова и муке, потпуно сигурно. Новина с напрстцима је била домаћа и оригинална, наша полиција се тим напрстцима поносила, а да ли их је и колико користила, не знам. Нисам стигао даље тиме да се бавим, јер су ми пажњу привукли напрстци. Рачунам, тада се тако писало, и за сваки случај, погледам у Правопис. Кад оно - напрстци - правилан облик. Пет сугласника заредом у једној речи!

Ево, у Правопису пише како „од именица које се завршавају на -стак норма не препоручује упрошћавање само код речи напрстак". Прво сам помислио да је у Правописном речнику направљена словна грешка, али није. Истрагу настављам, па макар морао шесто пута да прелистам све речнике!

У „Полицијском гласнику" који ме је довео до случаја „напрстци" пише и да су раније кажњеници били под грозним мукама кад су везивани конопцем или лисицама, што је било болно, ужасно или бар непријатно. Али какве су онда грозне сузе и грозни видогради из народних песама?

Глумац Феђа Стојановић.

Уредник и водитељ Мирјана Блажић.