Предавајући и познавајући

Предавајући физичко васпитање у школи, годинама сам се трудио да не будем један од оних досадних професора који пушта децу да седе на клупи и чекају звоно. У сваком полугодишту постојали су критеријуми које су ђаци морали да задовоље. Некада је то било прескакање вијаче, други пут прескакање ластиша. Дечаци су учили како правилно да убаце тројку, а девојчицама је био циљ да погоде кош. Последње полугодиште пред матуру морали су да трче. Они који би, стизајући на време, успели да отпевају омиљену песму, добијали су петицу. Познавајући девојчице, мислио сам да ће све одустати, али преварио сам се. Навлачећи патике и везивајући косу, стале би на црту и чекале знак за почетак трке...

Када би истрчале, неке девојчице би ми долазиле плачући. Причале су како је теже добити петицу из физичког него из математике. Ја сам им, смејући се, одговарао да ће ми једног дана бити захвалне и да сам сигуран да ће дечаци једва чекати да их одведу на матурско вече. Али, ни дечацима није било баш лако. Прескакање ластиша, које сам поменуо на почетку, било је предвиђено и за њих. И ко би рекао да ће их то уморити више него јурцање за лоптом целих 45 минута. Једном су ме, чак, замолили да их пустим раније, како би отишли кући и мало одморили. Одморите, рекао сам, тек нас чека прави тренинг.

Аутор текста: Маша Томић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факлутет, Београд)

Глумац: Феђа Стојановић

Уредник и водитељ: Мирјана Блажић