Надежда Петровић

Надежда Петровић родила се 1873. године. Одрасла је у породици интелектуалаца на прелазу два века, те је од раног детињства била суочена са бурним политичким и културним збивањима. Како су кућу Петровића посећивали највиђенији људи Србије, није чудо што се Надежда определила за сликарство прожето снажним осећајем патриотизма.

У почетку усваја идеје импресиониста сматрајући да свако уметничко дело треба да буде одраз реалности. Бранко Поповић бележи да је „пешке, на коњу, арабом или железницом, непрестано путовала. Са великим сламеним шеширом у грубој одећи од сељачког платна... Надежда је давала утисак уметничког мисионара, проповедника и борца, нека врста нашег Курбеа." Из тог времена памтимо њена платна „Брезе" и „Пејсаж са црвеним небом".

Касније, у фовистичкој фази сликарства, занесена изложбом Анрија Матиса 1909, користи ужарено црвене, зелене, љубичасте, плаве и црне тонове.

Снажан осећај патриотизма нагони је да као болничарка на фронту крене у вихор Великог рата. У ваљевској болници, где је радила као добровољна болничарка, и сама је оболела. Исцрпена, последњом снагом сликала је шаторе ваљевске болнице. Умрла је 3. априла 1915. године. Парафразирајући речи критике, могли бисмо је назвати „српкињом уметничке душе, а слободарске свести", јер и једно и друго осећање налазимо у њеном целокупном стваралаштву.

Аутор емисије: Александра Јагодић

Насловна страна: Надежда Петровић, Аутопортрет, 1907.