субота, 26.09.2015, 13:05 -> 12:16

Гости из прошлости

Почетком двадесетог века игра која је царевала делом света већ бар пет деценија, стекла је право грађанства на обалама Сене. Игра је брзо и радо примљена у граду светлости јер није била налик на помало банални кан-кан са Монмартра. Било је у њој елегантних покрета, сталожености и привлачности, уопште није личила на игре поникле у ''Мулен-ружу''. Знало се једино да је пренета из Јужне Америке и Парижани су јој дали танго Аргентино.

Међутим, становници Париза, који су напрасно били одушевљени тангом, иако строги оцењивачи свих нових игара, нису ни слутили да је игра већ тада била стара један век и да су је Шпанци пренели у Латинску Америку крајем осамнаестог века. Још мање су знали да су дворови неких владара били позорница разних немира у вези са тангом пре доласка у Европу.

Никада није све само у игри и забави. У Јужној Америци најпре је црква устала против игре у паровима чија се мода све више ширила. Јер, танго није освојио само младе, него и високе слојеве некадашњег Буенос Ајреса. Упркос громким протестима најчувенијих и најутицајнијих верских поглавара, класичне игре - менуети, контредансе и друге, изашле су из моде. Танго је био проклињан са предикаоница. Када се уплео вицекраљ, неки свештеници су били премештени у унутрашњост, али проклињање танга није престало. Било је само мало ублажено, а његовим поклоницима се претило, само мало мањим казнама на другоме свету:

„`Игра` сама по себи није богохуље ако је онај ко је игра прожет божанском љубави... игра може да склопи брак са госпођом `оданост вери`" - говорили су свештеници.

Аутор другог дела емисије о тангу - Бранислав Тодоровић Клинић.

Радио Београд 1, 13.05