Караван

И тако једног дана док је чекао у реду у пошти заједно са осталим грађанима, по министровом мишљењу безобразних пола сата, како би дошао до шалтера, министар је изгубио стрпљење и раздрао се на службеницу: ''Јел знаш ти ко сам ја?''. Да ли због честих реконструкција Владе или нечег другог, службеница није препознала министра него је дала нетачан одговор: ''Да нисте ви школски друг мог бившег мужа?'' - што је министра још више разљутило.

Покушала је службеница да се исправи, па је пробала и са одговорима у стилу фотограф са свадбе њене куме, продавац сира из Врчина који му суботом доноси сир, касапин који јој у месари одвоји жилице из свињског бута, и на крају цвећар са Цветкове пијаце, али једноставно није јој се дало да погоди ко је непозната личност. Министар је потом инсистирао да позове шефа и да он покуша да да тачан одговор.

Када се шеф појавио он је одмах препознао да није у питању човек који наплаћује паркинг испред поште, али ни он није могао да се сети ко би дотични могао да буде. Љут због оволиког незнања радника поште министар је позвао надлежне институције и захтевао да се запослени пребаце на друго радно место што је по хитном поступку и учињено.

Било како било, на излазу из поште министру се осмехнула срећа. Ту га је спазио један мирни пензионер и обратио му се са: ''Господине министре''. Одушевљен што између толико незналица постоји и неко ко зна ко је он, министар је одушевљено узвикнуо: ''Па ти знаш ко сам ја!‘'. ''Знам - одговорио је пензионер и запитао: ''А јел ви знате ко сам ја?''.

''Не!'' - збуњено је признао министар, док је пензионер наставио: ''Одлично, одлично, онда могу слободно да вам кажем шта мислим о вашим реформама, шта о смањењу плата и пензија и још пуно тога, али да не причам напамет из главе, ево ту имам и списак, све сам записао!''.

И, на министрово не мало изненађење почео да чита министру, све по списку. Шта је даље било, не зна се. Оно што се зна је да су и министар и пензионер наставили да живе у бајци. Министар се вратио свом животу као из бајке, доброј вили и службеном возачу, а пензионер телевизору где је свако вече слушао бајке и живео од чаробног пасуља.

Радио Београд 1, 14.05