Караван

Свако ко има неке супстанце у глави, сложио би се са министром Илићем, али једно је оно што би Србија требало да има, а друго су њене стварне могућности.

Познато је да држава нема средстава да набави довољан број најобичнијих противградних ракета, дакле ракета вулгарис, па је принуђена да се довија на разне алтернативне начине.

Тамо где су усеви најугроженији биће постављене противградне праћке које ће испаљивати коктеле од соли справљене у Београд-путу.

Овај систем показао се веома ефикасним у растеривању градоносних облака изнад пустиње Гоби илити Шамо.

Из резервног састава Војске, биће ангажована и помало заборављена Група 69 која је за време бомбардовања водила неокортикални рат и мислима обарала НАТО авионе.

Они ће имати задатак да, у зонама где није дозвољено испаљивање ракета или употреба праћки, снагом мозга истопе што већи број лоптица града на путу од облака до земље, водећи рачуна да притом не собале неки аероплан или какву несрећну птицу.

Осим резервиста, и министар војни, Братислав Гашић могао би да помогне противградној заштити. Он би, градоносне облаке, требало да телепронтује из нашег ваздушног у неки безваздушни простор.

Док не набави нове системе за противградну заштиту са аутоматским даљинским навођењем, држава ће морати да се сналази са нешто мало ракета и праћки, са неокортикалним резервистима и министром Гашићем.

И нема сумње да ће се држава снаћи и са овим што располаже. А малинарима и воћарима, нека је бог у помоћи.

Писац текста: Александар Стојадиновић

Радио Београд 1, 14.05