Гости из прошлости

Обнављајући манастир Драчу, често је надгледао радове и увек је свог коња Видана заустављао на месту будућег Великог парка. Гледао је град, шумадијска брда, небеса шумадијска. Ту где је војевао, градио, живео, волео, ту је оставио и део свог романтичног и отменог духа. Тако је и утемељио Велики парк. То што је крагујевачка општина Горњи парк засадила тек на крају 19. века, Парканци не признају; ни то да је Млатишума у ствари био обер-капетан, ни да је имао мана. Тога код Парканаца нема. Не занима их ни то што је неславно свршио у осјечком казамату, јер пропаст и мучне неуспехе Парканци не помињу.

Педесетих година минулог века у Великом парку све је било игра. Коме треба, било је и више од тога. Парканцима највише. "Велики парк је био слободна територија на Вашаришту, куме. Као некад слободна територија Трста, због које замало не изби рат", забележио је др Верољуб С. Трифуновић, архитекта, Крагујевачанин и Парканац. А Парканци један другом нису говорили ни брате, ни рођаче, ни пријатељу, него куме.

"Крагујевац има Спомен парк. Огроман парк, куме. Атар му као Булоњска шума у Паризу. Или као Централ парк у Њујорку, као Исмаилово у Москви. Тридесет шест пута већи од слободне територије Великог парка. Свака част. Али, Велики парк је остао велики, зато што је слободна територија иако има само десетак хектара, не рачунајући неизграђени део Вашаришта. До Првог светског рата била је вашаранска пољана четири пута већа. Од улице Радоја Домановића до имања судије Милића и од Војне болнице до Арнаут мале. На њој су одржавани вашари и панађури. А крајем 19. века издвојише Хиподром, Стрелиште, Вежбалиште и Парк. Хиподром оде на Становљанско поље. Стрелиште се пресели око Сушичког потока. Вежбалиште израсте у стадионе и базене, а Велики парк остаде велики. Он је нешто друго, куме...."

Уредник: Мирјана Блажић Микић
Радио Београд 1, 13.05