Караван

"Већ деценијама ми је сваки викенд, када би ми временски услови то дозвољавали, био незамислив без одласка са својим пријатељима на пецање. Исто бих радио и за сваки државни празник, а небројено пута сам отказивао одлазак са женом код њених родитеља у Ковин, јер сам унапред имао договорено пецање. Чак и децу неколико пута нисам возио на тренинге ни на излете, због посвећености овом спорту!" – признаје овај пецарош.

Ипак, он открива да је све почело да се мења већ неколико дана након развода.

"Спремао сам се да у суботу ујутру кренем на пецање, кад сам помислио "зашто бих ишао на пецање, кад цео дан могу да седим у фотељи, пијем пиво и гледам фудбал на ТВ-у?’" – упитао се Стефан и рекао да је то био најбољи викенд који је провео годинама уназад. "Није у кући било буке, могао сам да радим шта желим, да шетам без мајице, гледам шта ми се гледа, држим ноге за столу. Исто сам поновио и следећег викенда и схватио да више не видим никакву сврху у вишесатном седењу у тишини и гледању у пловак. Ако ми се једе риба, увек могу да је купим!" – рекао је Стефан и поставио питање зашто би губио време ван куће кад може то да ради у кући?

Познати друштвено политички аналитичар Ђорђије Вудановић Вукадин сматра да је Радовићев закључак крајње очекиван.

"У питању је крајње нормална реакција – константује он - Мистерија би била да разведен мушкарц и даље иде на пецање. Они који то и раде, то чине из страха од суочавања са сазнањем да више немају од чега да беже!" – изјавио је Вудановић и најавио да ће се овом темом опширније бавити у својој наредној колумни.

Писац тескта: Зоран Николић Зозон

Радио Београд 1, 14.00