Караван

Али, када почнемо да силазимо степеницама овдашње политичко-бирократске хијерархије, наилазимо на прву дилему.

Да ли председника владе завитлавати, а првог потрпредседника зафркавати, или обрнуто? Премијер је само први међу једнакима, а потпредседник је први и кад је сам са собом.

Већ на степенику испод, тамо где се тискају остали министри, много је лакше. Оне који се у јавности представљају као мушко, укључивши у млађахнога, обично излажемо спрдњи, а као мајке и жене, колегинице госпође министарке тек помало зезуцкамо.

Кад дођемо на ниво шефова посланичких група, потпуно се опустимо, па зафрканцији с посланицима, без обзира на повреду члана пословника који говори о достојанству њиховог високог дома, никад краја.

Већ код државних секретара, директора агенција и осталог чиновничког персонала умемо да изгубимо сваку меру. Да се тој спрдњи не смеју наши слушаоци, нама би то било потпуно неукусно.

На крају, е, а да би наш рад имао какву такву уверљивост, морамо понекад да се позабавимо и собом, те да се подвргнемо кафанском самокритизирању. Па, кад можемо тако беспоштедно да се окачимо о себе, можемо вала да се нашалимо и са председником, да зезамо кризу и премијера, да зафркавамо првог потпредседника, док би са осталима могли да чинимо шта нам је воља чак и да себе никад не извргнемо руглу.

Тако је то са вама и нама у српском хумору и сатири, па нека види актуелна власт шта ће са том књижевно-новинарском, не толико формом, колико садржином.

Писац текста: Зоран Николић Зозон

Радио Београд 1, 14.00