Гости из прошлости

Међутим, Сремац није волео да прави нова познанства. Владислав Рибникар и Матош помињу његов обичај да напусти друштво чим се појави неко непознат: "Три минута доцније Сремац је већ одлазио. Пипне се само једним прстом за шешир и оде. И не само то. Често прође покрај нас као поред турског гробља, надувен и намрштен, у кафани нам окреће леђа и нико не зна и никад неће знати шта му је."

Велика друштва уопште није волео. Сам је о томе говорио: "Чим је више од тројице, ја се збуним, не могу да поднесем бесмислене испаде у разговору, па се склањам."

Стидљив и помало сплетен у већем и непознатом друштву, Сремац се сасвим слободно осећао само међу својим најинтимнијим пријатељима. Тада је давао маха својој духовитости која му је давала посебан шарм, издвајала га и чинила посебним. Директор Учитељске школе Јован Миодраговић, записао је: "Он је сав био смешан, и што год рече, то је и духовито и шаљиво. И чим би погледао ма у што, он би избацио по нешто смешно. У свакој ситуацији он је могао да изнађе и најмање смешну страну њену. У томе је и сам уживао, а тиме чинио задовољства и другима, и зато су га сви у друштву волели."

Нашу књижевност Стеван Сремац задужио је "Поп Ћиром и поп Спиром", "Зоном Замфировом", "Ивковом славом", "Кир Герасом" и "Вукадином" – делима до којих је много мање држао него до својих романсираних историјских прича које су данас потпуно заборављене. 

Међутим, овога пута, њих остављамо по страни, а у "Госте из прошлости" доводимо њиховог писца.

Аутор и уредник емисије: Мирјана Блажић Микић

Радио Београд 1, 13.00