Караван

Изборна кампања још увек се води у рукавицама, кроз поруке увијене у обланде и остала теста. Наводно, један другоме желе све најбоље и воле се иако сви знају да је љубав одавно побегла кроз прозор виле у Крунској.

У ствари реч је о следећем: Борис Тадић као политички отац Драгана Ђиласа врло радо би свом незахвалном "сину" ненасилним методама извукао уши и дао 25 по туру, али то није лако учинити кад вас син у сваком смислу прерасте.

С друге стране, блудни син, Ђилас, без имало гриже савести и без трунке милости, припрема свом ћаћи, Борису Тадићу, политички лапот.

Још неке демократе најавиле су кандидатуру за председника странке иако су свесне да имају шансе таман колико и организована навијачка група "делија" да присуствује финалу Вимблдона у којем се састају Мајкл Џордан и Усеин Болт.

Један од њих је и Бане Кузмановић, за кога пре кандидатуре ни његови укућани нису знали да је члан Демократске странке. Други је Зоран Живковић, стари лисац, бивши премијер и виноградар, коме је очигледно досадило кисело грожђе, па је, као познати шерет, одлучио да се спрда са двојицом најозбиљнијих кандидата.

Не би ме чудило да своју кандидатуру приложе и друге амбициозне демократе. Пре свих Драгољуб Мићуновић, који већ има искуства са оваквим изборима, или Вук Јеремић који би странку могао да води из Њујорка, баш као што то чини са Тениским савезом. То би могла да уради и Нада Колунџија како би се међу кандидатима нашло и неко женско име, а с обзиром да је ова странка пре свега "демократска", није искључено да се на изборној листи нађу и представници других странака, као рецимо Веља Илић, Маријан Ристичевић или Војислав Коштуница.

Све ипак указује на то да изненађења неће бити и да ће се главна борба водити између тврдоглавог Тадића и задртог Ђиласа. Осим ако паметнији не попусти, што је у овом случају немогуће.

Писац текста: Александар Стојадиновић

Радио Београд 1, 14.00