Караван

Западне границе Велике Сербије налазиле би се на линији Карлобаг-Карловац-Огулин-Вировитица, па би и вегета била под купујмо домаће, а онај бели свет би мучили проблеми са слободним радикалима.

Сваку софру произведену у Икеи, красио би шведски стандард... Минималац исплаћен за прошли месец износио би хиљаду немачких марака, док би се повезани стаж подразумевао, а због редовне уплате доприноса за пензионо, потреба за пензионим фондом не би ни постојала, па би његови лидери могли да се мирно посвете свом трећем добу, а не да се акају са свим и сваким.

Европолис на Сави био би стварност... аутопутеви би секли земљу уздуж и попреко, док би се брзим пругама Србије неслућеном хитрином пробијале композиције које би `ладно могле да нас представљају и на Песми Евровизије.

Оних бесплатних хиљаду евра бабе и деде би још одавно поделили унуцима... Косово би било наше, док би се то исто могло рећи и за Метохију.

Били бисмо у Европској унији и то не као проблем, као што је то случај са Грчком, него као решење, као што је то случај са Немачком!

Двеста хиљада нових радних места била би уступљена незапосленим Шпанцима, Грцима, Италијанима и Хрватима, јер би сви Срби бавили искључиво с наша посла.

Тенис би нам се налазио у свим спортовима. Штампа би била слободна као у америчком уставу. Међу Србима, корупција би могла да се нађе само у дијаспори, а било би ту и других незамисливих појава.

Писац текста: Зоран Николић Зозон.

Радио Београд 1, 14.00