Избеглички парадокс

"Грозне границе" нису етички једнозначан појам – оне су добре јер се брину за прецизност у мишљењу и политичком деловању. Избеглицама и мигрантима оне, међутим, шаљу парадоксалне сигнале аутсајдерства и утопије.

Поново се говори о границама. Тачније о томе да ли поново смемо да говоримо о границама. Нови гранични режими на Балкану, ограда између Мађарске и Србије, контроле између скандинавских земаља и на аустријским јужним границама демонстрирају повратак једне у Европи одавно, како се веровало, сахрањене праксе.

У интелектуалном дискурсу, међутим, усталио се у последње време обичај да је о граници дозвољено причати само у модусу моралне осуде. Онај ко, као филозоф Петер Слотердијк, констатује да су европска друштва "заборавила границе", мора рачунати са лавином ужасавања и осуда. За многе у европским интелектуалним елитама границе се данас појављују као нешто недопустиво грозно, нешто што би боље било кад не би никад постојало.

Кад би ствар била тако једноставна! Јер, границе могу да буду и једно и друго – и застрашујући сигнали нечије искључености и обећање бољег живота.

Покушајмо да бацимо један трезни поглед на феномен границе. Границе дефинишу политичке заједнице и државни суверенитет, границе одвајају људе по социјалним, културним, религиозним, језичким и етничким критеријумима. У форми језичких прецизности и дефиниција, границе се брину за то да мислимо јасно и не говоримо увијено и необавезно.

Премало се обраћа пажње на то да управо у области друштвеног живота границе имају заштитну функцију. Свако правило, сваки закон, сваки пропис, сваки табу, свако право повлачи у суштини једну границу: довде и ни корака даље! Границе и респект од граница су ту да би штитили слабије. У том смислу је одбрана граница акт хуманости. Јер, у свету без граница, тријумфују само јачи.

Ако су границе ту да би маркирале и симболизовале припадности и идентитете, онда се ни Европа није дефинисала само преко избрисаних унутрашњих граница, већ пре свега преко једне контролисане спољне границе.

То није значило изолацију и ограђивање, и ни у ком случају није достајало да би се назвало изградњом тврђаве Европе. То је само значило, да је Европа била на потезу да себе схвата као политичку творевину, у чији суверенитет онда наравно спада и брига за осигуравањем спољних граница.

Како порозно ће оне бити дефинисане, какви правни режими азила успостављени, каква миграциона политика спровођена – све би то требало да буде израз политичког дијалога и политичке воље, преливених у правну праксу. Од тога смо, међутим, до сада видели и чули јако мало.

За избеглице и мигранте је граница због тога посебно парадоксални доживљај. С једне стране она је препрека, која се превазилази уз прихватање високог ризика, с друге стране је управо та омражена граница за њих израз наде, да је иза ње све другачије и боље.

Онај ко бежи, ко за своју породицу тражи боље шансе, мора знати кад је стигао "тамо преко", где је тај другачији живот могућ. Он мора преко границе – ми му то можемо отежати или олакшати, што је, како је већ речено, ствар политичке одлуке. Али само због тога што та граница уопште постоји, што раздваја безбедност од опасности, исплати се ризик њеног превазилажења.

Докле год постоје разлике у политичкој уређености држава, докле год постоје различите форме друштвеног уређења, докле год постоје велике разлике у степену благостања између земаља и региона, докле год су животни услови и шансе на овој планети неједнако подељени, биће и граница које се исплати и чувати и прећи.

Границе тако остају и једно и друго – и сигнали искључености и обећање бољег живота.