Јапанска шума смрти

Густе, тешко проходне шуме увек су биле предмет митова и легенди о мистичним божанствима, заводљивим вилама, крволочним зверима, злоћудним духовима или дрвећу које збори. Међутим, мало је њих које су ту мистичну атмосферу задржале до данас и које и у савременом човеку, склоном да свет посматра натуралистички и рационално, буде примордијални страх од непознатог.

Аокигахара је шума у близини највише јапанске планине Фуџи, коју и данас обавија вео тајне, те прати страхопоштовање. Разлог за то нису грабљивице – дубоку тишину у дебелом плашту таме ове старе шуме не пара глас крупне, опасне дивљачи, јер она ту не живи.

Оно што изазива језу и црне слутње јесте дах смрти који је прожима: Аокигахара је одредиште где сваке године више десетина људи оде својевољно на пут без повратка, шума у којој лешеви усамљено леже на зеленом тепиху и тужно висе са дрвећа.

Познато поприште самоубистава

Аoкигахара је још током шездесетих година стекла статус последње животне станице разочараних и очајних.

Већ 1970. године, проблем самоубистава у тој шуми достигао је толике размере да су локалне власти и волонтери били присиљени да почну периодичне потраге и уклањење лешева. Од тада до данас, они сваке године међу прастарим дрвећем на вулканском тлу Аокигахаре пронађу просечно између 70 и 100 тела људи који су сами себи одузели живот.

Последњих година најтеже су биле 2003. и 2004. када је из утробе те шуме извучено 105, односно 108 беживотних тела. Подаци из 2010. године показују осетни пад, који се у знатној мери приписује раду волонтера и локалних власти. Тада су забележена само 54 самоубиства, али и 247 покушаја.

Највећи број људи који су успели у намери да у тој шуми себи одузму живот, то су учинили узимањем фаталне количине лекова и вешањем, а судећи по порукама које су оставили за собом, најчешћи мотиви су осећај усамљености и одбачености, али и презадуженост.

На уласку у Аокигахару, која има и популарни назив "море дрвећа", постављен је натпис у којем се потенцијалне самоубице моле да још једном поразмисле о том чину.

На њему пише: "Живот је нешто драгоцено што су нам подарили родитељи. Још једном у тишини поразмислите о томе како ће се осећати ваши родитељи, браћа и сестре и деца."

Краћи натписи сличне садржине и контакт телефони групе волонтера које нуде психичку подршку могу се видети прикуцани на дрвеће и унутар шуме. Ту су, међутим, и опроштајне поруке и ствари које су иза себе оставили они који су смрт видели као ослобођење од патње. Међу њима се могу видети и докази о томе да су се неки од преминулих дуже премишљали, па и оставили себи могућност да се предомисле, као што су заклони од кише или ознаке на дрвећу који олакшавају повратак кроз густо растиње.

Аокигахара је у контроверзној, морбидној књизи Ватару Цурумија "Потпуни водич за самоубиство", која је објављена 1993. године и продата у више од милион примерака, оцењена као идеално место за самоубиство, јер омогућује тихи крај далеко од очију породице и пријатеља.

У тој књизи аутор на основу критеријума као што су бол, вероватноћа неуспеха, време потребно за припрему и изглед леша – оцењује читав низ различитих метода самоубиства, попут пресецања вена руку, или вратне артерије, вешања, узимања смртоносне дозе лекова, скакања кроз прозор, гушења гасом или смрти у намерно изазиваној саобраћајној несрећи.

Последње одредиште и туристичка дестинација

Ипак, Аокигахара није просто трагично стратиште како је доживљава већина Јапанаца, или "капија оног света", "гнездо злих духова" или "предворје пакла", како је, уз мање или више моралне осуде и гнушања, виде они који верују у натприродна бића и загробни живот.

Она је и туристичко одредиште које привлачи интересовање спелеолога и љубитеља природе, јер садржи много пећина и на свом ободу нуди спектакуларни поглед на лепо језеро и импозантну вулканску планину Фуђи, која се издиже над њим.

Угоститељски радници и продавци у околини Аокигахаре кажу да могу релативно лако да разазнају оне који су у ту велику шуму која захвата 35 квадратних километара дошли ради разоноде од оних који су ту да би контемплирали или извршили самоубиство, не само по расположењу и изразу лица већ и по томе што они први углавном долазе у групи, док ови други готово увек пристижу сами.

Позивом на пиће и топлом речју они су до сада успели да одврате од самоубиства више стотина људи.

Црно море дрвећa

У Јапану се често може чути објашњење да је Аокигахара постала магнет за оне који излаз из сопствених мука виде у смрти након што је 1960. екранизован роман "Торањ од таласа" писца Сеића Мацумотоа, који се завршава самоубиством у тој шуми. Такође, сматра се да горе наведени популарни назив Аокигахаре потиче од наслова његовог крими-романа "Црно море дрвећа".

Мацумото, аутор детективских и историјских романа, документарне прозе и књижевних критика, био је најпродаванији јапански писац током шездесетих година. Мада су његова дела изражавала одређени нихилизам, немир и незадовољство стањем у друштву, он сам је био изузетно продуктиван писац који је оставио иза себе неколико стотина књига, стекао велико богатство и славу, те доживео дубоку старост, за разлику од трагично преминулих у Аокигахари.

Поједини стручњаци, међутим, указују на историјску позадину, односно на то да је та шума у прошлости у народном фолклору важила за место где су стари, занемоћали родитељи остављани да скончају након што би постали превелики терет за породицу. То би могло да буде објашњење за постојање перцепције о Аокигахари као о месту где се иде мрети.

Локално веровање о томе да зли духови обитавају у њој, као и табу на улазак у њу, могуће, потичу од древног концепта смрти по којем душе људи који су доживели прерану или насилну смрт остају вечно несрећне и љуте, те из зависти нападају живе.

Њeну трајну привлачност као позорнице смрти могуће је објаснити и психолошки. Наиме, верује се да су они који су одлучили да ту умру, можда нашли утеху, односно једну врсту осећаја припадности и заједништва у томе што су на истом месту живот окончали и други, њима слични, напаћени људи.

До прошле године, када је свеобухватни напор власти, психолога и невладиних организација на превенцији уродио плодом и довео до смањења за око 5.000 случајева, Јапан је 11 година заредом бележио 30-33.000 самоубистава годишње.

Са стопом од око 20 до 25 самоубистава на 100.000 становника Јапан је, традиционално, међу првих осам држава у свету, при чему га у тој црној статистици обично надмаше балтичке републике и Јужна Кореја, а понекад и земље средње Европе попут Мађарске и Словеније.