Када жене певају као мушкарци

У Јапану, земљи у којој се за наклоност публике – осим традиционалних домаћих форми театра као што су но драма, кабуки или луткарско позориште бунраку – надмећу и трупе које стварају у западњачком стилу и разне савремене алтернативне сцене, „Музички театар Такаразука“ је последњих деценија најпосећенијa и најпопуларнија позоришна трупа.

То само по себи можда не би било довољно да се испуне новински ступци. Међутим, тај театар из истоименог града у префектури Хјого новинарски задатак чини лаким, јер његова пракса и историја нуде прегршт фасцинантних чињеница и детаља, од којих је вероватно најнеобичнија та да у њему жене играју све мушке улоге.

Штавише, оне су листом неудате, не само због тога што густ распоред и напорне вежбе и пробе захтевају физичку спрему која не дозвољава прекид услед трудноће већ и стога што колектив љубоморно негује своју дугу традицију – у време оснивања у другој деценији прошлог века, програм одгоја младих уметница садржао је и изражену моралну ноту и аспирације да се од њих, у складу с конфучијанским идеалом породице, направе и добре супруге и мајке, због чега чланице које се одлуче на брак и рађање деце по правилу напуштају трупу.  

Магнет за девојке

То, међутим, не умањује њену привлачност за девојке које сањају о томе да живот посвете музици. Популарност код публике, професионални и друштвени статус који доноси припадност тој престижној трупи, као и изазов који представља овладавање песмом, плесом и глумом велики су мотив за младе, па је конкуренција на строгом пријемном испиту жестока – за свако слободно место пријави се између 20 и 50 девојака.

Пре него што се прикључе редовној групи извођача, нове чланице се обучавају две године и дужне су да осим певања, балета, плеса и глуме, вежбају клавир и традиционалне жичане инструменте кото и шамисен. Куриозитет је да се оне упућују на пар недеља у јапанску армију да се науче постројавању, правом држању, уредности и дисциплини. Оне такође, слично војној пракси, немали део слободног времена проводе детаљно и педантно чистећи собе интерната у којем су смештене и просторије у којима вежбају.

Необична историја

Чињеница да читав колектив чине искључиво жене у страним медијима често се тумачи као противтежа кабукију, традиционалном јапанском позоришту у којем мушкарци играју све улоге, укључујући и женске, односно, као израз еманципације жена у уметности, а има и покушаја да се састав и велика популарност трупе међу женама у Јапану објасне и психолошки, као манифестација полусвесних или несвесних нагона сексуалне природе.

Мада у томе можда има неке истине, главни разлози за то што трупу чине само жене заправо леже у конкретним економским и друштвеним околностима с почетка двадесетог века, када је основана – пре него израз високих моралних и филозофских стремљења или манифестација затомљених порива фројдовског типа, састав трупе је последица врло прагматичних решења за свакодневне проблеме, као што су пословање и развитак предузећа, недостатак новца или јавна критика.

Наиме, тај театар, који изводи адаптиране и оригиналне мјузикле и гламурозне плесне тачке, основала је тада млада железничка компанија која се борила за опстанак и место на тржишту превоза људи и робе. Приватно предузеће „Ханкју“, са седиштем у трговачком и индустријском граду Осаки, управо је било изградило железничку линију која је полазила из срца тог велеграда, али се завршавала на периферији у месташцу Такаразука, које је у то време било врло ретко насељено. Да би избегла велике губитке које је наговештавала релативно неповољна географска локација пруге, компанија је морала да осмисли начин да привуче више путника у своје возове.

Као нужност наметнула се идеја да се у самој Такаразуки створи нови садржај који би грађане Осаке подстакао да више путују у то мало насеље. С обзиром на то да је у њему већ постојала четврт са традиционалним јавним купатилима изграђеним на топлим изворима и да је насеље по њој било познато, руководство компаније, са оснивачем и председником Ићизо Кобајашијем на челу, одлучило је да подигне нови бањски објекат који би се разликовао од других по томе што би био модерног изгледа и садржаја, односно, имао просторије које би биле у складу с променама у стилу живота које је диктирао процес вестернизације јапанског друштва, започет крајем деветнаестог века.

Међутим, испоставило се да то није било довољно да пробуди интересовање грађана Осаке, па је изграђен и затворени базен, први у Јапану. Но, како у то време, због строгих моралних назора, мушкарци и жене нису могли да се купају заједно у истом базену, као и због тога што вода у њему није била загревана, посета је била слаба. 

Немајући куд, железничари су уклонили воду из базена и претворили га у партер са седиштима, те су на његовом ободу почели да организују модне изложбе и друге комерцијалне догађаје намењене женама. Притом су формирали и малу музичку групу која би свирала пратњу за те догађаје. Била је састављена искључиво од девојчица узраста између десет и 14 година, а деца су изабрана управо да би се уштедело на трошковима за професионалне извођаче. У наредних неколико година, мали оркестар прерастао је у музичку школу и театар који прима девојке које су завршиле средњу школу.

Оснивање трупе, дакле, било је мотивисано економском потребом и представљало је део бизниса једног предузећа, а почеци су били врло скромни. 

Као такав, „Музички театар Такаразука“ био је подложан и друштвеном притиску. Наиме, када је 1919. године Кобајаши новооформљеном театру покушао да придода мушке извођаче, суочио се са критиком да је неумесно да мушкарци у земљи плешу и певају док десетине хиљада њихових вршњака, послатих у Сибир да помогну гушењу Октобарске револуције и, по могућству, заузму источни Сибир, гину и пате у суровим условима.

Необични оснивач

Мада чињеница да је музички театар основала једна железничка компанија јесте необична, она није произвољна или нелогична – његов утемељивач, крупни индустријалац Ићизо Кобајаши, бавио се пословима везаним за финансије и менаџмент, али је у раној младости, као средњошколац и студент, писао романе и приче, те у једном листу у свом родном крају, префектури Јаманаши, објављивао позоришне критике.

Кобајаши је до краја живота остао патрон трупе, која је изнедрила бројне звезде јапанског театра. И он сам је имао необичну, може се рећи, звездану каријеру – осим железничке компаније која и данас постоји и саобраћа у троуглу између градова Кјото, Осака и Кобе, највећим насељима западног дела многољудног острва Хоншу, основао је и познати ланац робних кућа „Ханкју“ и важну филмску кућу „Тохо“, која је и данас највећи оператер биоскопа у Јапану.

Кобајаши је чак био постављен и на функцију министра трговине и индустрије, а затим и министра без портфеља у тешким ратним годинама, када је међународна трговина била у потпуности онемогућена, а индустрија подређена ратним напорима.

По завршетку рата и пред крај сопственог живота, док је уз Такаразуку предводио компанију „Тохо“, та филмска компанија је 1954, у истој години, домаћој и светској публици подарила легендарна кинематографска дела Седам самураја и Годзилу.

Синоним вештине, гламура и успеха

Почев од тридесетих година прошлог века, под утицајем музичких ревија у којима је уживао друштвени крем Париза и упечатљивих бродвејских мјузикала чије су ноте одјекивале и у студијима у Холивуду, „Музички театар Такаразука“ је успоставио свој препознатљиви рецепт: ревијална изведба разноликих, тематски лабаво повезаних плесних тачака у јапанском и западном стилу и приказивање глумачки захтевних мјузикала и оперети – све то на крају зачињено дугим дефилеима кабаретског типа са громогласним хорским певањем и обиљем шљаштећих костима и предимензионираног перја, са очигледном намером да се, по угледу на француске узоре, гледалац обавије заводљивим огртачем раскоши и гламура.

Театар, чије представе годишње уживо види око два милиона људи, поседује две велике дворане са две, односно две и по хиљаде седишта, које су увек пуне, јер око 400 активних чланица раде подељене у пет група, од којих свака има сопствени репертоар и наступе, а армија верних обожавалаца, која углавном обухвата жене свих узраста из средњих и виших слојева друштва, деценијама не губи на снази.

Театар има и сопствене новине и ланац продавница у којима се продају носачи звука, фотографије, постери, календари и књиге. Он такође жање приходе од уговора са произвођачима козметике, одеће, додатака исхрани и школског прибора.

Девојке и жене које у њему наступају, посебно оне које играју захтевне мушке улоге, уживају третман попут оног који имају холивудске звезде: бодре их и прогоне клубови обожавалаца, о њима се пишу књиге и испредају легенде. 

Музички театар, чији су корени у скромним дечјим изведбама намењеним за побољшање платног биланса младе железничке компаније, тако је сада не само симбол талента, вештине и посвећености уметности већ и гламура, друштвеног статуса и материјалног успеха. 

У том славном уметничком колективу, извођачице и данас, у првим годинама своје каријере, имају статус запосленог у железничком предузећу „Ханкју“.