Легенде: Све наше песме су о нама

Седимо у башти кафића, смемо да седимо напољу и уз необавезне теме и кафу, почињемо и озбиљан део наше приче.

Музичар, песник, текстописац Зоран Дашић Даша, оснивач групе „Легенде“, редовни је члан Удружења композитора Србије, Удружења књижевника Србије и Српске академије сценско-музичких уметности. Радио је као музички уредник у РТС-у, сада је у пензији. Аутор је три књиге. 

 А како је све почело?

– Прича са „Легендама“ је почела као једна случајна, спонтана ствар, која би могла чак да се назове и игрицом. Те 1987. године пробали смо нешто да урадимо, из хобија, Лазар Марин и ја. Пре „Легенди“ имао сам искуство у рок музици, свирао сам са познатим и непознатим бендовима, као и сви у то време, наравно с дугом косом.

Моје последње искуство је било с групом „Рибља чорба“, кратко искуство од два месеца. Бора и ја смо пријатељи одавно, постали смо и кумови. После два месеца свирања са „Чорбом“, ја сам одустао јер сам се запослио.

Добио сам сина, оженио се, све је ишло својим путем. После три-четири године мировања, у теби стално тиња та потреба за музиком, за појављивањем, јер када то једном уђе у крв, од тога више лека нема, држи те читавог живота.

Упознао сам Лазара Марина, он је био стари крсмановићевац. Тада је било, да ли ћемо из хобија радити нешто у слободно време, викендом, да мало свирамо. Одлучили смо се да то буде овај тип музике.

Песма Стани мало, кафански свирачу била је велики хит групе „Споменари“ и то се мени учинило као једно потпуно прихватљиво решење, јер народњаке никада нисам ни свирао ни слушао.

Бора Чорба као „квиско“

– Извукли смо Бору Чорбу као квиска, јер је он написао песму Стани мало, кафански свирачу, Бори се идеја допала и кренули смо с првом плочом. Лаза је при „Крсманцу“ сакупио екипу, нас шесторца, сви певамо, сви свирамо.

Тенорску улогу преузео је Горан Питић, а ПГП је објавио нашу прву плочу. Када је дошло време за снимање друге плоче, одлучили смо да нађемо солисту у рок стилу и да од тог певача направимо звезду.

Дуле Сувајац је предложио Ивана Милинковића, који је певао соло партије у хору „Крсманца“. Снимили смо другу плочу, где сам ја почео да радим све песме, речи и музику. Прва песма је Не веруј.

Негде 1995. године смо се охрабрили да нешто променимо у начину рада. Заказали смо Центар „Сава“, одржали први концерт, који је прошао феноменално. После тога кренули смо на турнеју по целој Србији.

Иван је одлучио да нас напусти

– Одлучио је да ради сам, у својој соло причи. Нови певач био је Душко Недић, солиста у групи „Наракорд“ у то време.

Био је с нама око годину дана и имали смо успешну турнеју. А онда нас је напустио и Недић.

Сви певачи би да буду Здравко Чолић

– Жеља свих певача је да буду Здравко Чолић. Име, презиме, фаца, паре, то је примамљиво. Иван се после годину дана вратио у групу и тада је почео вртоглави успех групе „Легенде“. 

Добили смо силна признања, чини ми се да је све што постоји имала наша група. Пре годину дана, Иван је поново одлучио да нас напусти и започне соло каријеру.

Нови певач у групи

– Ми смо после неког затишја и одмора, нашли новог певача, Николу Зекића, младог певача из класе певача Радио Београда, препоручила га је Мерима Његомир. Лако смо се договорили и снимили смо нови ЦД, наш двадесети, који има симболично име „Легенде 2020“.

Прве критике су јако повољне, имали смо неколико наступа пре пандемије коронавируса и публика је добро прихватила новог певача. „Легенде“ су важније од појединца, нису се распале само праве промену.

„Легенде“ су константа која траје и трајаће. Када ово кажем мислим и на себе, јер правим све песме. Песме су са обележјем простора на коме живимо, са наслеђем, традицијом и обележјем времена. Не смемо да будемо једни од пет милиона, ми смо аутентични.

Време и публика ће показати, а најближима око себе не верујем, јер они те из љубави заведу, њима је све лепо. Уважавам мишљења стручњака, неке од песама похвалили су Бора Чорба, Бајага, Жера из „Црвене јабуке“ и друге колеге. Урадили смо спот за песму Ђердан.

Где настаје инспирација за овако лепе песме?

– Песме су живот и на самом почетку сам дошао до неког рецепта, шта и о чему писати. Читам поезију, све је већ испевано, опевано, речено.

Питао сам Бору Чорбу о чему да пишем, на шта је он кратко рекао: пиши о себи, пиши о свом животу. Мој живот написан је у песмама. Када нешто изнесеш из своје душе, то публика препознаје. То су пролазност, младост, растанци, чежње...

У новим песмама сам мало озбиљније причао. Песма која има добре критике зове се Да л' ће ико да ме помене, у којој су се препознали уметници, глумци, музичари.

„Живот листа странице блиставе и погрешне, и када склопи корице прође, а када падну завесе временом избледеле, да л' ће ико да ме помене или не“, рефрен је наше песме.

У последње време отишло је много драгих људи, пријатеља, глумаца, певача, део песме коју сам написао иде овако: „Пријатељи својим путем газе, многи од њих небом пале свеће, као да ми осветљују стазе, да би до њих знао где се скреће. Оних дана док смо били цели, звезде слова, а небо нам писмо, да смо само мало више смели, да смо само, да смо, али нисмо.“

С нама је неке од песама радио и Саша Локнер. Група „Легенде“ не јури хитове, радимо оно што нам се свиђа, па ако публика прихвати, добро је.

Ми смо старији и ускисли младићи, али ту су Марко и Никола

– Наш нови певач Никола Зекић и Марко клавијатуриста, који је случајно и мој син, они су нека наша нова младост и нова енергија.

То је типичан спој младости и искуства. То улива поверење и мислим да ћу праве песме тек написати.