Родитељи су данас „хеликоптери“ – деци треба ослонац, не стални надзор

Истраживања показују да деца која су одрастала током шездесетих и седамдесетих година прошлог века нису постала стабилнији људи зато што су имала боље родитеље или квалитетније образовање, већ зато што су много раније научила да се носе са проблемима, међусобним сукобима и досадом.

Управо у томе, сматра психолог Снежана Анђелић, лежи једна од највећих разлика између некадашњег и савременог родитељства.

„Кад гледате децу како одрастају, оно што је неопходно детету јесте искуство, а то значи да се стално суочава са проблемима и да те проблеме мора да решава. На тај начин се мозак стимулише, а деца постају стабилнија, зрелија и спретнија“, истиче Анђелићева.

Подсећа да су некадашњи родитељи били далеко опуштенији и да нису били толико усмерени на сваки корак свог детета.

„То је био суживот са дететом. Дете добије све што му је потребно, а даље само изналази с ким ће се играти, како ће се играти и шта ће радити. Није било те опсесије дететом и сталног гледања у дете“, напомиње гошћа Београдске хронике. 

Родитељима управља страх

Према њеним речима, данас је све присутнији феномен такозваних „хеликоптер родитеља“, који непрестано прате децу и настоје да их заштите од сваког потенцијалног проблема.

„То је одраз родитељске несигурности и неповерења у свет око себе. Чини ми се да су наши родитељи били много опуштенији. Данас су родитељи јако фиксирани на то да задовоље сваку дететову потребу и као да не верују да ће се то догодити природно док живе са дететом“, наводи Анђелићева.

Додаје да су савремени родитељи преплављени саветима, друштвеним мрежама и различитим теоријама о васпитању, док су се претходне генерације више ослањале на сопствени осећај.

„Наши родитељи нису имали толико информација. Они су се више ослањали на онај мајчински инстинкт и на свој унутрашњи глас. Пратили су дете, али нису били над дететом“, истиче она.

Упозорава да претерана брига може да одузме деци прилику да развију самосталност и отпорност. „Паднеш, па добро, устани. Данас паднеш и сви скоче. Ми смо се пентрали по дрвећу, били изгребани, нико се није нарочито потресао“, каже кроз осмех.

Живите са децом, не за децу

Према речима Анђелићеве, један од проблема је и то што су деца навикла да их неко непрестано анимира.

„Ми их стално анимирамо. Да ли ћемо им дати телефон, да ли ћемо се играти са њима... Стално неко мора њих да забавља и они постају центар око кога се свет окреће“, сматра Анђелићева.

Она наглашава да је важно да улоге у породици буду јасно постављене и да дете има ослонац у родитељу.

„Детету треба јасан глас родитеља – ја сам одрасла особа и знам шта је за тебе добро, а шта лоше. Кад дете има некога ко је јачи од њега, на њега може да се ослони. Ако је дете јаче од родитеља, па ко му је онда ослонац у животу?“, пита Анђелићева.

Анђелићева наводи и да претерана усмереност на дете може да доведе до тога да оно постане центар породичног живота и да се навикне да га окружење непрестано забавља и анимира. Досада, која је некада подстицала дечју машту и самосталност, данас се често попуњава екранима или сталним ангажовањем родитеља.

„Ми не живимо за децу, ми живимо са децом. То значи да ми имамо свој живот и своје обавезе, а деца су ту поред нас. Не мора све да буде циљано усмерена активност само на дете, него један опуштени суживот“, поручује психолог.

Не постоје савршени родитељи

Говорећи и из перспективе баке, која има петоро унучади и шесто на путу, истиче да је важно поштовати улогу родитеља и не мешати се у њихове одлуке. Улога баке и деке, сматра, јесте да буду део шире мреже подршке, али и да знају где су границе.

Подсећа да савршено родитељство не постоји и да је најважније да деца одрастају у окружењу у којем имају љубав, подршку и простор да греше, падају, устају и постепено граде сопствену стабилност.