Слободно време: награда, луксуз или право о коме се не преговара

Такозвани бумери, генерација рођених између 1946. и 1964. године сматрају да је слободно време награда после одласка у пензију. Генерација Икс, рођени у периоду од 1965. до 1980. године, почињу да схватају да је време луксуз, а за разлику од њих, млади рођени крајем прошлог века стављање радних задатака на стенд-бај режим, бар на кратко, третирају као обавезни део живота кога не намеравају да се одрекну зарад посла или веће зараде.

Значајно другачији поглед на слободно време имају припадници генерације Зед и Алфа. За њих слободно време није додатак већ основа и не питају већ захтевају слободно време.

Како наводи Јелена Јевтовић из Уније послодаваца ове разлике су видљиве и у пракси, што је логично, с обзиром на то да су ове генерације одрастале у различитим друштвено-економским и технолошким околностима.

„Како се време мењало, тако су се и с једне стране и потребе послодаваца мењале, а с друге стране и сами запослени, односно категорије запослених у смислу вредновања ових или оних ствари. С обзиром на ситуацију каква је сада на тржишту рада, да нам недостаје радна снага, послодавци се максимално труде, у складу наравно са својим могућностима, да изађу у сусрет различитим захтевима“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Уврежено је мишљење да бумери време одмора доживљавају као време слабости и стално имају потребу да још нешто додатно ураде после посла. Психолог Јована Стојковић напомиње да има људи који су просто навикли тако да функционишу и осећају се мање вредним ако ништа не раде.

„Доста људи и заборави да је тај одмор заправо добар, а одмор може бити шетња, провођење више времена са децом и тако даље. Док је за генерацију Алфа то потпуно другачије“, напомиње Стојковићева.

Генерацији бумера недостаје флексибилност и опуштеност, коју пак генерација Алфа можда има и превише, додаје психолог, што је потпуно друга крајност. Алфа генерација жели да брзо и много заради, а да што мање ради, и често се боре сами са собом због таквих нереалних циљева, док је генерација бумера далеко реалнија.

Да ли је радник који не зна за предах први избор послодаваца

Чињеница је да сваки послодавац цени продуктивност и резултате, напомиње представница Уније послодаваца. Али на дуже стазе, да би радник био продуктиван и имао резултате, мора да буде и одморан.

„Наш закон предвиђа ту обавезну паузу од 30 минута у току дана. Али на дуже стазе људи који се не одмарају, брзо прегоре. И онда једноставно не могу дугорочно да буду корисни ни себи, ни послодавцу“, додаје Јевтовићева.

Старије генерације су се хвалиле чињеницом да за 35 или 40 година радног стажа нису имали дан боловања и да су користили годишњи одмор само колико је законски било прописано. Међутим, треба имати у виду да је некада радно време углавном било од 6 до 14 или од 7 до 15, напомиње психолог Јована Стојковић.

„Сад је прво то радно време, потпуно померено. Ради се од 9 до 17-18. Ти људи када дођу кући, сачекају их мала деца, они проводе са децом свега два до три сата. И ту се изгуби та нит њиховог личног задовољства, и баш због тога долази до сагоревања“, објашњава Стојковићева.

Да ли је решење четвородневна радна недеља

Једно истраживање социјалних психолога је показало да ће запослени бити више мотивисани за рад уколико добију један слободан дан, него уколико добију повишицу плате за неколико процената.

Јелена Јевтовић напомиње да се о четвородневној радној недељи већ извесно време размишља, а већ постоје неке фирме које су то увеле. Али мора се имати у виду да је немогуће увести у свим секторима, јер то зависи од природе посла и организације.

„Имате доста ИТ компанија у Србији које су то увеле. Чак су њихови представници говорили за разне медије да се са аспекта исплативости, њима то исплати, али не можете очекивати да у секторима где постоји производна линија, где имају неке карике да се ради четири дана, а три не ради“, наглашава Јелена Јевтовић, представница Уније послодаваца.