Зашто неким људима треба мање сна – одговор је можда у генима

Некадашња британска премијерка Маргарет Тачер, преноси Science Alert, била је позната по томе што је спавала само четири сата – ноћу. Радила је до касно, устајала рано и чинило се да са мало сна успева да постигне све што је планирала. За већину нас, такав распоред спавања био би катастрофалан. Били бисмо стално поспани, нефокусирани и посезали бисмо за грицкалицама и кофеинским напицима...

Зашто се чини да неким људима треба мање сна него другима – питање је које годинама фасцинира научнике. Чињеница је да постоји мала група људи којима не треба много сна. Сматрамо да је њима „једноставно, по природи довољан кратак сан“.

Могу савршено добро да функционишу са само четири до шест сати сна сваке ноћи, често током читавог живота.

Генерално, они не осећају умор, не дремају и не пате од уобичајених негативних последица недостатка сна. Научници ово називају природним фенотипом кратког сна – биолошком особином која људима омогућава да искористе све предности сна током мало времена.

Истраживачи су 2010. године открили генетске мутације које помажу у објашњењу овог феномена. Особе које мало спавају имају ретке варијације у одређеним генима, које изгледа чине њихов сан – ефикаснијим.

Недавна студија анализирала је жену у седамдесетим годинама са једном од ових ретких мутација. Упркос томе што је спавала само шест сати ноћу већи део свог живота, она је остала физички здрава, ментално оштра и водила је испунњен, активан живот. Научницима се чинило да је њено тело једноставно „програмирано" да јој је довољно мање сна.

Кели Сансом, истраживач са Медицинског факултета Универзитета Флиндерс и Питер Иствуд, заменик проректора за истраживање и иновације Универзитета Мердок, истичу да и даље учимо о томе колико су честе наведене генетске мутације и зашто се јављају.

Међутим, нису сви који мање спавају природно тако „наштеловани". Многи су само хронично лишени сна. Често је њихов кратак сан последица дугог радног времена, друштвених обавеза или веровања да је мање спавања знак снаге или продуктивности.

У данашњој култури ужурбаности, уобичајено је чути људе како се хвале како сналазе са само неколико сати. Али за просечну особу то није одрживо, упозоравају Сансомова и Иствуд.

Акумулација негативних ефеката

Ефекти кратког сна се временом акумулирају, стварајући оно што је познато као „дуг сна“. То може довести до лоше концентрације, промена расположења, микроспавања (кратких пролаза у сан), смањених перформанси, па чак и дугорочних здравствених ризика.

Константно лишавање довољно сна је повезано са повећаним ризиком од гојазности, дијабетеса, високог крвног притиска и кардиоваскуларних болести (срчаних болести и можданог удара).

Да би надокнадили изгубљени сан током недеље, многи људи покушавају да то „надокнаде“ викендом.

Таква пракса може помоћи у отплати „дела дуга сна" који се накупио у кратком року. Истраживања сугеришу да један до два додатна сата сна викендом или дремање када је то могуће може помоћи у смањењу негативних ефеката кратког сна. Међутим, то није савршено решење.

Викенд-сан (дуже спавање суботом и недељом) и додатне дремке углавном неће у потпуности решити проблем са сном. Ова тема је и даље предмет текуће научне дебате.

„Недавна велика студија сугерише да викенд-сан вероватно неће смањити кардиоваскуларне ризике повезане са хроничним кратким сном. Велике промене у биоритму спавања могу пореметити унутрашњи сат вашег тела, а превише спавања викендом може отежати успављивање у недељу увече, што може значити да започетнете радну недељу мање одморни", каже двоје истраживача.

Све више доказа указује да дужа пракса нередовног сна може имати важан утицај на опште здравље и на већи ризик од преране смрти.

Одржавање редовног ритма спавања може бити посебно изазовно за људе са нетрадиционалним распоредима рада, као што је то случај са особама које раде су у сменама.

Истраживачи су се питали да ли је Маргарет Тачер заиста била „природни кратки спавач".

„Тешко је дати одговор на то питање. Неки извештаји сугеришу да је током дана дремала на задњем седишту аутомобила између састанака. То би могло да значи да је једноставно била лишена сна и да је компензовала акумулирани дуг сна када је то могла", сматрају Сансомова и Иствуд.

Одвојено од тога да ли је неко природно „кратак спавач", постоји низ других разлога зашто људима може бити потребно више или мање сна него другима. Фактори попут старости и основног здравствених стања могу значајно утицати на потребе за сном.

На пример, старије особе често доживљавају промене у својим циркадијалним ритмовима и вероватније је да ће патити од фрагментираног сна због стања као што су артритис или кардиоваскуларне болести.

Потребе за сном варирају од особе до особе, и док се један мали број срећника може похвалити да им је довољно свега неколико сати сна, већини нас је потребно седам до девет сати ноћу да бисмо се осећали нормално и функционисали како треба.

Ако себи редовно ускраћујете сан и ослањате се на викенде да бисте надокнадили пропуштено, можда је време да преиспитате своју рутину. На крају крајева, сан није луксуз – то је биолошка нужност.