Шта то једног човека прави нарцисоидним и са којим последицама

Људи који су били у блиској вези са неким ко има високе нарцисоидне особине, ретко су прошли неповређени. Зато се и поставља питање – Шта их је учинило таквима? У недавној мета-анализи, Меган Вилис, професорка у Школи за бихејвиоралне и здравствене науке Аустралијског католичког универзитета, и њене колеге, сакупили су податке студија које испитују везу између нарцизма и начина везаности са другим особама код одраслих људи. Њихови налази понудили су важан траг – посебно када је реч о потенцијалним коренима нарцизма.

Постоје две главне врсте нарцизма. „Грандиозни” нарцизам је оно што нам обично прво пада на памет. Карактерише га претерано грандиозан, агресиван и доминантан интерперсонални стил. Насупрот томе, „рањиви” нарцизам карактерише интровертност, преосетљивост на критику и одбрамбена, несигурна грандиозност коју маскира крхко самопоштовање.

Антагонистичке особине попут присвајања одређених права, манипулације и недостатка емпатије леже у сржи оба типа нарцизма. То помаже да се објасне међуљудске тешкоће повезане са особама које имају било који од та два типа поремећаја.

„Рањиви" нарцизам је повезан са низом штетних понашања према другима, нарочито у емотивним, романтичним везама. Појединци са високим нивоом ове особине су склонији „бомбастичним“ изјавама љубави, али и тражењем длаке у јајету током везе. Имају тенденцију да говоре да су незадовољни везом, док су попустљивији према неверству. Чешће врше насиље над интимним партнером.

Корени начина повезаности са емотивним партнерима

Истраживачи су се окренули истраживању стилова (начина) везаности да би објаснили како се појединци са високим степеном нарцизма понашају у романтичним, односно емотивним везама.

Теорија везаности предлаже да рана искуства са главним старатељима (родитељима углавном) обликују наша уверења о себи и другима. Сматра се да та уверења опстају и у одраслом добу и утичу на то како доживљавамо и сналазимо се у односима одраслих.

Ако смо се као деца осећали безбедно, вољено и подржано, већа је вероватноћа да ћемо имати позитиван поглед на себе и друге. Ово је обележје сигурне везаности, која поставља темеље за здраве, стабилне односе у одраслом добу.

Али када су ране везе обележене занемаривањем, недоследношћу или злостављањем, оне могу довести до везаности која је пуна несигурности. Таква повезаност постоји у три вида.

Преокупирана везаност развија се из негативног погледа на себе и позитивног погледа на друге. Појединци који развију ту врсту везаности често се осећају недостојни љубави и траже сталну сигурност у везама, плашећи се одбацивања и напуштања.

Одбацивајућа везаност је укорењена у позитивном погледу на себе, али негативном погледу на друге. Те особе имају тенденцију да дају приоритет независности у односу на интимност. Као резултат тога, често се боре да формирају и одрже озбиљне, дубоке везе.

Везаност „стрепње“ укључује негативне ставове и о себи и о другима. Особе које остваруј овај вид везаности жуде за везом, а истовремено је се плаше, што доводи до динамике „хоћу - нећу“ или „раскида – мирења“ у везама.

Уочен занимљив образац

У мета-анализи аустралијских научника, комбиновани су резултати 33 претходне студије које су обухватиле више од 10.000 учесника како би испитали како се нарцизам односи на сваки од четири стила везаности код одраслих.

„Када смо одвојено посматрали типове нарцизма, појавио се занимљив образац. Рањиви нарцизам је био доследно повезан са несигурним стиловима везаности – ти људи су остваривали тип везе са стрепњама”, рекла је професорка Вилис.

Насупрот томе, грандиозни нарцизам није показао такву везу.

Да ли то значи да емотивна повезаност типа који укључује константну стрепњу узрокује рањиви нарцизам? Не нужно

„Студије које смо прегледали биле су корелационе, што значи да су анализирале везе, а не узроке. Дакле, не можемо рећи да стилови везаности узрокују рањиви нарцизам. Да бисмо одговорили на то, била би нам потребна лонгитудинална истраживања која прате људе током времена. Ипак, наши налази указују на то да повезаност која укључује стхар и сптрепњу – могу бити важан фактор ризика у развоју рањивог нарцизма”, додала је професорка.

Код неких, рањиви нарцизам може се појавити као одбрамбена стратегија суочавања која настаје када су ране везаности ( из доба када смо били деца ) обележене недоследношћу, занемаривањем или злостављањем.

Зарастање рана из детињства

Начини емотивне повезаности у везама имају тенденцију да буду прилично доследни. Међутим, промена је могућа током живота скоро сваке особе.

Терапије усмерене на повезаност и емоције, могу помоћи појединцима да залече ране из младости и изграде сигурније обрасце односа. Такви приступи могу бити посебно корисни за оне са високим степеном рањивог нарцизма.

Истовремено, важно је да породице имају приступ бесплатној и благовременој менталној здравственој заштити, како би се деци пружила подршка да обраде и излече трауму пре него што она обликује њихове односе са одраслима и начин на који ће они бити родитељи једног дана.

Наравно, превенција је боља од лечења, истиче проф. Вилис.

„Подршка родитељима и старатељима да изграде сигурне везе са својом децом и учење о томе шта је ефикасно родитељство је од суштинског значаја. Ово је посебно важно имајући у виду високе стопе злостављања деце у Аустралији, укључујући емоционално злостављање, физичко злостављање и занемаривање – све то је повезано са развојем рањивог нарцизма”, објашњава професорка Меган Вилис.