Од пет минута славе до друштвеног нарцизма – опасности потраге за популарношћу

Популарност је постала више од обичне жеље за прихватањем, она је готово опипљива потреба која обликује животе многих људи. И док се неки облик популарности раније тражио у кругу породице и пријатеља, данас смо суочени са глобалним аудиторијумом путем друштвених мрежа.

„Пошто су људи социјална бића то би била основна људска потреба. Међутим, како је људска цивилизација напредовала и она је све више добијала неки свој облик кроз различите друштвене изразе. Није исто бити популаран у 1. веку, није исто бити популаран у 15. и 21.“, напомиње социолог Богдан Спирић.

Један од феномена који је израстао из потраге за популарношћу је концепт „пет минута славе“. Односи се на тренутну, краткотрајну славу. И у складу са тим, не значи да ће особа бити препозната по дубоком утицају или стварном значају, већ се ради о тренутној атракцији која је заснована на нечему сензационалном или шокантном.

„Пет минута славе је тековина савременог доба. У данашње време, пет минута није мало. Ми своје време меримо буквално секундама, тако да пет минута је значајно време, и неким људима који добију тај свој тренутак када су препознати то постаје потреба против које не могу ништа. Онда стално трагају за тих нових пет минута. и нових пет минута...“, истиче психолог Радмила Вулић Бојовић.

Потреба за популарношћу на дуге стазе може оставити дубоке психолошке и социолошке последице.

„Фокусираност на популарност изазива социјални нарцизам. Тог тренутка постајете преусмерени на то само да вас људи воле, престајете да се питате шта ви можете да допринесете, него почињете да се бавите само тиме шта ово вама може да значи, да ли ово вама одговари, да ли вас неко не воли“, додаје социолог.

„Оно што је конкретно опасно код слепог трагања за популарношћу јесте што се деси та бесконачна потреба за друштвеним статусом, која је дефакто потреба за моћи. То управо изазива ту зависност да ви не можете да оставите јавну функцију или не можете да оставите место најпопуларније девојке у школи“, објашњава Богдан Спирић.

„Уколико имате некога који је изразито нарцисоидан његова потреба за популарношћу и за афирмацијом јесте суштинска, дубока потреба, која уколико није задовољена доводи до штетних последица, доводи до, не нужну депресије и анксиозности, али свакако неке декомпензације“, наводи психолог Радмила Вулић Бојовић.

Постизање равнотеже између жеље за популарношћу и унутрашње среће може бити кључ за одржавање емоционалног здравља.

„Баланс је нешто што је озбиљна креација, озбиљно умеће. Људи који успеју у свом животу да постигну тај баланс су људи које обично препознајемо, и који себе доживљавају као задовољне људе“, наглашава психолог.

Савремено друштво поставља велики притисак на појединце да се појаве на „великој сцени“ ма каква она била. Важно је не дозволити да спољне норме и захтеви друштва обликују нашу унутрашњу вредност.

На крају, прави успех и задовољство долазе из унутрашње стабилности и аутентичности, а не из краткотрајне, површне славе.