Да ли вам за успех у послу треба ментални склоп олимпијца

О повезаности спортског и пословног успеха писано је доста. Тврди се да се вештине које научите у спорту лако преносе на радно место. О овој вези је толико тога написано да је скоро доведено до бесмисла. Исто тако, у данашњем пословном свету се користи маса спортских клишеа.  

Колико има истине у свему овоме? Колико је мудрости скривено у тим клишеима, а колико је само празнословље?

Ментални склоп олимпијца

Доминик Брод, домаћин подкаста Ментални склоп олимпијца, интервјуисао је десетине олимпијаца и професионалних спортиста. 

„Олимпијци и веома успешни спортисти су изузетно себични. И морају да буду. Недостају им свадбе, сахране, рођендани, празници. Све су уложили у постизање врхунских резултата у каријери“, истиче Брод.

Скоро све што је заиста врхунско долази са одређеном ценом. Бити најбољи на свету у било чему, или зарадити милионе у свом послу, или постати извршни директор неке огромне компаније захтева много труда. Али оно што Брод наглашава је управо оно шта тај напор у ствари значи.

Ако ваш колега на друштвеним мрежама стави објаву попут „Ништа вредно није постигнуто без труда“, сигурно ћете одобрити ову објаву и сложити се с њом. Али ако тај исти колега напише: „Једини начин да успете у животу је да пропустите први рођендан свог детета, сахрану оца и венчање најбољег пријатеља“, вероватно се нећете сложити.

Већина људи није спремна да уложи труд који је потребан да би постигли заиста врхунске резултате у животу. Као друштво, свиђа нам се идеја да се трудимо и дајемо све од себе, али само у оквиру одређених параметара. Не желимо да  угрозимо своје здравље, не желимо да запоставимо пријатеље, не желимо да породица трпи.

Када славимо успехе олимпијца, држећи њихову медаљу уз колективно навијање нације, не видимо жртве које су поднели на том путу. Можда је то партнер, исцрпљен самосталном бригом о домаћинству, можда је то пријатељ, или дете које је видело свог родитеља више на телевизији него уживо у последња три месеца.

То је оно што труд значи за многе олимпијце и елитне спортисте. Не може се дати 110%, али је оних додатних 10% које ће спортиста дати нешто што већина људи у друштву није спремна да уради. То је нешто на шта већина људи гледа са висине и подсмева се.

Себично је пропустити рођендан свог детета. Ненормално је тренирати или радити након што сте дали максимум. Незамисливо је пропустити сахрану свог оца. Могуће, али то је оно што је често потребно.

Синдром уљеза

Доминик Брод истиче да успешни спортисти и особе са високим постигнућима у ствари често пате од 'синдрома уљеза'. (Синдром уљеза, такође познат као синдром варалице, преваранта или импосторизам, је психолошка појава у којој појединац сумња у своје вештине, таленте или достигнућа и има упорни унутрашњи страх да ће бити разоткривен као уљез).

Многи од ових људи стављају сав стрес и оптерећење на себе. Они се плаше да поделе оптерећење. Они се плаше да прихвате похвале. Они се боре да прихвате чињеницу да ако су напорно радили на нечему, да је успех последица њиховог рада, а не само срећа. Због тога видимо много сујеверја у спорту.

У истински успешној особи постоји непоколебљив немир. Често никада нису задовољни оним што су постигли. На много начина, ово је неопходан предуслов да се на првом месту буде сјајан. Да је Јусеин Болт био срећан што је освојио само школски атлетски трофеј, не би постао највећи спринтер у историји човечанства.

Да се ​​Илон Маск повукао у вилу и јахту са неколико милиона које је зарадио, не би био најбогатији човек на свету. Историјске књиге су пуне људи који нису били задовољни са „довољно“, али су желели више. И, као што Брод напомиње, ово се често може прелити у „штетни“ облик 'синдрома уљеза'.

Синдром уљеза је врста интернализоване потребе да се стално буде више. У елитним спортовима и на догађајима као што су Олимпијске игре, ова потреба да будете или добијете више често може довести до славе и успеха. Циљеви су екстерни. Одредиште је видљиво. Али када скинете дрес и обучете одело, та потреба је усмерена ка унутра. Без обзира колико признања или унапређења добијете, никада се не осећате сигурним. Увек осећате потребу да оправдате своју титулу или да докажете своју позицију у канцеларији.

Ако некога коме увек треба победа ставите у игру која се не може добити, искрвариће. На радном месту постоје прекретнице и постигнућа. Али увек има више новца за зараду. Увек постоји више посла који можете да урадите. Ако се тркате као хрчак на точку, на крају ћете изгубити.

Хексис и врлина

Када се дивимо одређеним спортистима или успешним члановима друштва, ми се дивимо одређеним врлинама које они оличавају. Олимпијске игре представљају врлине одлучности, издржљивости, храбрости и поштовања.

Иноватор или предузетник представља храброст, креативност, енергију и визију. Али према Аристотелу, свака врлина се може претворити у порок када је одведете предалеко или је извадите из контекста.

За Аристотела, врлина (арете) је вештина (хекис) вођена практичном мудрошћу (пронесис). Херој је неко ко има способност да се бори против достојног непријатеља, а не способност да се бори против невине жртве.

Постоје одређене врлине које олимпијци поседују јер постоје у оквиру олимпијске парадигме. „Увек дај све од себе“ може бити врлина током тренинга, али није ако се играте рвања са петогодишњаком.

Исто тако, као што Брод помиње, „прогурати се“ је неопходно када покушавате да постигнете своје најбоље време, али није када је у питању ваше ментално здравље. Неким стварима се треба позабавити. Понекад морате направити компромис. Морате знати (пронесис) када да примените своју вештину (хексис).

Закључак

Да ли би елитни спортисти били ефикасни извршни директори? Ако верујемо Аристотелу, своди се на то колико су мудри. Они ће без сумње имати вештине, способности и одлучност неопходне за то. Али биће им потребна пронесис да знају када и како да примене те вештине? А, потешкоћа са пронесисом је у томе што је заиста научите само „на послу“.