Израђује опрему за соколарство, а у дворишту му је љубимац - огромна велика ушара

Сове у центру града, а није Кикинда. Тиса цвета, а није Кањижа. Водимо вас у Тител, у радионицу једног заборављеног заната због којег су поједини музеји у свету соколарства отворили своја врата.

„Ово је Уки Буки, у питању је велика ушара, то је европска велика ушара, највећа сова која живи на овим просторима. Она је из вештачког узгоја и њени родитељи су стигли из Чешке. То је наш љубимац и маскота радионице. Неки примерци су крупнији и снажнији, постоји подврста – велика сибирска ушара, она је мало светлија и крупнија. Може да тежи и до пет килограма. Озбиљан је ловац, некада се дешава да своје младе храни младим лисицама“, каже соколар Милан Вучковић.

У Тителу га сви познају као ватрогасца. Али, соколарство је његова љубав од малих ногу, због које је после 17 година напустио посао. Као и соколови, љубав је полетела и постала уметност.

„Реч је изради традиционалне соколарске опреме, коју сам почео да правим прво из неке нужде, нер нисам могао да дођем до ње, а касније сам увидео да је то једна врло занимљива ствар, коју бих могао да унапредим у некој перспективи, тако да сам посветио једно 20 година откривању овог заната, којим се сада бавим“, наводи Вучковић.

Основу соколарске опреме чине торба и рукавица, које Милан ручно израђује, али и осликава. Реч је о својеврсним ремек-делима која се већ чувају у неколико светских музеја.

„Могао бих да истакнем Музеј соколарства у САД, они поседују једну моју рукавицу. Такође једну моју резбарију са соколарским мотивима су задржали у Музеју соколарства у Холандији, а у приватним колекцијама мислим да их има на десетине“, истиче Вучковић.

Соко је симбол победе и слободе, а соколарство древна вештина из Азије, која на наше Немањићке дворе установљава соколара, за Милана соколраство је пут којим је победио зов уметничке слободе.