Суицидне мисли највише навиру у зору, препознајмо их и подржимо оне којима је потребна помоћ

Спречавање самоубиства је често могуће, али важно је да откријемо да је неко наумио да то уради.

„Обично, те особе почињу првенствено да се повлаче у себе, долази до поремећаја понашања, у смислу да постају тужни, игноришу околину, не желе да комуницирају. Затим долази до поремећаја апетита. Или се повећава апетит или се смањује, али су онако дуго времена тужни, раздражљиви и без икакве комуникације", рекла је у Јутарњем програму психотерапеуткиња Јована Стојковић.

„Оно што ми као околина најчешће грешимо, је што игноришемо те знаке или крећемо да умањујемо ту њихову бол и тугу на што они добијају поруку да их и ми као први људи поред њих не разумемо. Никако не треба да им шаљемо поруке у смислу - биће ти боље, није то ништа, све ће то проћи - јер то само додатно потиче њихову депресију", додаје Стојковићева.

На питање о томе на који начин треба разговарати са таквим људима, Стојковићева одговара: „Понекад је потребно само да смо ту, и та тишина може много тога да каже, али некако најпре треба да ослушкујемо њихове поруке. То су најчешће поруке - не могу више, доста ми је више свега, не могу ово да издржим - итд. Тако да негде најбоље је препоручити стручну помоћ, али велику улогу имају, као подршка, породица, пријатељи, партнери, колеге...".

Указује да је пожељан дискретан приступ.

„Баш тако и треба, дискретно, у смислу - ту сам ако ти треба помоћ, ту сам за све да те саслушам, да те чујем - али негде ми више имамо страх да разговарамо са њима, а они имају негде већу потребу. Тако да једноставно не треба да се плашимо да са њима о томе отворено разговарамо. Они често мисле ако питају тако неко питање, да ће подстакнути особу на самоубиство. Међутим то није тачно. Они желе помоћ, вапе за помоћи и отворено у комуникацији показују да им јесте потребна подршка", објаснила је.

Како препознати „пролазну фазу"

Важно је и да знамо да не треба форсирати одлазак код стручњака.

„Особа која крене да изјављује да јој је живот постао неподношљив, да жели да оконча живот и тако даље, то заиста не треба занемаривати. Али негде, ако та туга и раздражљивост, то неко депресивно стање траје дуже од четири недеље, исто не треба занемаривати. Значи, то се сматра неком пролазном фазом. Све што је дуже од четири до шест недеља просто треба да се предузму даљи кораци", упутила нас је психотерапеуткиња и истакла да када „уђемо мало са тим особама у причу" - можемо ослушнути да они имају потпуно разрађен план и идеје како да то ураде, што указује на јасну разлику између анксиозности и самоубилачких намера. 

„Често се и стиде због свог стања, желе да им буде боље, али некако често не виде излаз, тако да их требамо подстакнути на неку дискретну причу, питањима и они ће се отворити у моменту када буду спремни. Али често се и плаше да ће тима теретити своју породицу, не желе да брину околину, па зато некако и иду у то ћутање. Али кажем разговором апсолутно да, сигурна сам да неће бити у отпору ако се ми њима понудимо и у тој тишини, да и та тишина једноставно много тога може рећи", каже гошћа Јутарњег програма.

Волонтерске организације од великог значаја

Поред породице, пријатеља, колега који треба да буду подршка у том моменту, ту су наравно и стручне службе, али и волонтерске организације.

„Када кажемо -  један позив мења све, заиста тај позив може спречити суицид. Битно је да су те линије константно отворене. Како исто да препознамо да особа у лошијем стању је што често суицидне мисли највише навиру у зору. Значи, јутра су по ту особу најкритичнија, јер се некако пита како ћу и овај дан прегурати. И оно што желим да кажем је да велику моћ имају и групе самопомоћи, где они имају групну подршку и негде се осећају да у томе нису сами", рекла је Стојковићева.

На данашњи дан, додаје, можемо да поручимо да излаз постоји и да окончање живота апсолутно није решење. „Не треба наравно ни причати превише позитивне ствари, нити покушавати да их орасположимо, јер их то може бацити у додатну депресију, некако само да постоји други начин разрешења те депресије осим окончања живота", закључила је психотерапеуткиња Стојковић.