По антибиотик само код лекара - не код комшије, нити из „кутије за сваки случај"

У неким државама антибиотик се добија само у случајевима најтежих инфекција. „Тако се спречава компромитованост ефикасности дејства антибиотске терапије, а чува се и друштво у целини, у смислу да се спречава могућност бактеријске резистенције, што је горући и растући проблем, не само у нашој земљи, већ и у целом свету", рекао је у Београдској хроници др Радан Стојановић, фармаколог и професор Медицинског факултета.

Додаје да је 20. век био - век антибиотика. Године 1928, Флеминг је пронашао пеницилин, 1942. године је произведен први пеницилин и почела једна нова фармаколошка ера.

„Стара Југославија може да се похвали да је педесете године први пеницилин из наше фабрике - из Галенике, дат пацијенту", истакао је др Стојановић.

Каже да се због неадекватне, нерационалне употребе антибиотика, суочавамо са резистенцијом на ту врсту лекова, односно, на ослабљеност њиховог дејства.

Сматра да је део кривице и међу лекарима који дају антибиотике „сувише олако". Други део кривице је наравно у пацијентима који покушавају да антибиотик добију „на све могуће начине".

Говорећи о резистенцији на антибиотике, проф. Стојановић каже да се она стиче нерационалном и неадекватном применом.

„Антибиотици нису седативи за узнемирене пацијенте нити узнемирене родитеље пацијената. Антибиотици имају своје јасно место у терапији. То је профилакса (давање антибиотика пред операцију како би се спречила могућа зараза), одређених бактеријских инфекција, а онда и терапија", објаснио је.

Проф. Стојановић каже да постоји „троугао терапије антибиотицима" у коме треба тражити кључ терапије. Елементи тог троугла су, према његовим речима - бактерија, пацијент и лек. Треба исправно идентификовати бактерију, а лек користити у складу са узрастом пацијента и осталим индивидуалним факторима особе која се лечи.

„Ми у последњих 15 до 20 година нисмо синтетисали неке нове антибиотике који би донели неки замајац и квалитативни помак. Тако да се уздамо у неке старе антибиотике, и сад имате концепт резервних антибиотика, што значи да треба чувати антибиотике на које је већина бактерија осетљива, да бисмо могли да их применимо у оним ситуацијама када треба спасити људски живот", рекао је професор.

Наглашава да, пошто је „20. век био век антибиотика" - треба избећи да „21. век буде век бактерија", и истиче: „Кутија антибиотика за сваки случај вам не треба".

Када је реч о правилном коришћењу лекова, сматра да фармацеутски саветници могу бити од користи пацијентима на лицу места - у апотекама.

Саветници могу да помогну саветима о томе како се узима лек, у смислу примене са или без хране, односно, пре или после оброка, о томе које би намирнице требало да се избегавају током терапије, као и да им ближе појасне могућа нежељена дејства, нарочито она која захтевају хитно јављање лекару.

На крају, проф. Стојановић је још једном нагласио да се антибиотици искључиво примењују када то одреди доктор, и да се никако не узимају на своју руку, из неке „резервне кутије, од комшије...