Џони Деп против Амбер Херд: Добро размислите пре него што одаберете страну

Професорка Сара Татон са Универзитета у Шефилду бави се истраживањем како полиција реагује на пријављивање партнерског насиља у Великој Британији. Напомиње да службеници који се баве овом проблематиком пролазе обуку како би били оспособљени за реаговање у ситуацијама злостављања и утврђивања истинитости навода.

Професорка наглашава да постоје три битне ствари које треба имати у виду пре него што оптужимо некога да је лажов када је у питању партнерско насиље.

Заборавите шта ко каже – гледајте динамику моћи

Уобичајени проблем са којим се полиција сусреће је загонетка „он је рекао/она је рекла“ што се увек дешава када починилац и жртва причају супротстављене приче о наводном злостављању.

Када једна особа оптужује другу за злостављање, коме веровати? Починиоци ретко признају кривицу, а најманипулативнији ће оптужити своју жртву за своје понашање. Сналажење у оваквим ситуацијама је врло компликовано, али зато треба више обратити пажњу не само на оно што партнери говоре, већ и на то како се понашају.

Жртве у принудним или потчињеним везама обично верују да њихов партнер има проблеме које могу решити стрпљивошћу. Бране своје партнере тако што за њихово насилно понашање окривљују дрогу и алкохол, или им пружају прилику да надокнаде бол који им наносе.

Непријављивање злостављања у почетку, или пропуштање да потраже медицинску помоћ због повреда уобичајено је за жртве које не желе да доведу свог насилника у невоље. Многи, такође не желе да дају изјаву или ће одбити да подрже тужилаштво. Ово такође може бити начин да се покаже лојалност насилнику.

Када осете да ће њихово злостављање бити разоткривено, починиоци ће за казну посебно жестоко напасти и радити на дискредитовању карактера своје жртве. Такође ће користити исти шарм који су користили да придобију своју жртву како би добили подршку од спољног света. Када се суочите са двоје људи који тврде да су „права жртва“, потражите оног ко инсистира на томе да је већа!

Преиспитајте своја уверења о родним стереотипима

Недавно је повећана пажња и подршка мушкарцима жртвама злостављања у партнерским везама. Један од главних разлога зашто се на ово тако дуго чекало је штетан ефекат дуготрајних родних стереотипа – мушкост је једнака самопоуздању, снази и моћи, а женственост је једнака потчињености и емоционалној нестабилности.

Према овим стереотипима, готово је немогуће да мушкарац буде жртва, посебно партнерки. Женственост је повезана са потчињавањем, а не моћи, а признавање виктимизације значи признавање недостатка мушкости.

У интервјуима које је водила са мушкарцима који су били жртве насиља, професорка Татон наводи да они нису имали проблема да им се поверује, али су доживљавали као да полиција мисли да су они у мањем ризику од повреде јер је починилац насиља била жена. Многе жене жртве су, међутим, и даље сматрале да се на реч мушког починиоца веровало више него на њихову и да полиција не мисли да је толико угрожена, колико оне саме.

Злостављање интимног партнера је много више од физичких насиља (иако постоји много начина да се повреди неко већи и јачи од вас). И мушкарци и жене су способни за злостављање партнера. Већина жртава су жене јер постојећи друштвени системи – као што је традиционална породична структура, која ограничава жене на дом – стављају мушкарце у доминантан положај.

Иако признајемо да су и мушкарци често жртве насиља, морамо се чувати склоности да верујемо да је реч мушкарца најпоузданији.

Такође је уобичајено да починиоци, без обзира на пол, играју улогу обесправљеног и осуђују партнера. Неки користе углед који имају у јавности, а који је у потпуној супротности са њиховим приватним лицем, и користе свој софистицирани шарм да придобију посматраче на своју страну и дискредитују жртву.

Препознајте емоционално и психичко злостављање

Емоционално и психичко злостављање је често погрешно схваћено, понекад чак и од стране полиције. У интервјуима, службеници су често сугерисали да су злоупотреба супстанци или лоше ментално здравље разлог зашто неко постаје жртва, уместо да признају да су ови проблеми често резултат злоупотребе.

Демонтажа менталних капацитета жртве је основна стратегија злостављања. Жртве обично описују свој постепени пад у растројство под утицајем манипулативног починиоца.

„Гаслајтинг" је оруђе манипулације које се користи за еродирање и порицање осећаја реалности жртве. Термин „гаслајтинг“ настао је захваљујући истоименом филму из 1944, у ком Ингрид Бергман и Чарлс Бојер глуме жену и мужа. Жена се, иначе осетљива и посвећена мужу, бори да сачува здрав разум и свој идентитет у браку у ком је муж убеђује да је болесна и манипулише њом до те мере да она мисли да је полудела.

Упркос овим ефектима на ментално здравље и стереотипима о жртвама насиља у породици, људи који доживљавају злостављање су обично отпорни и сналажљиви као личности. Жртве себе често описују као јаке и независне. „Никада нисам мислио да би неко попут мене могао да буде жртва породичног злостављања“, познат је рефрен.

Често ће се одупрети свом насилнику, понекад и физичком одмаздом, али ово не треба мешати са починиоцем.

Ако жртва звучи несигурно и обузета сама собом када препричава своја искуства, то је вероватно зато што и јесте – њихова стварност и искуства су порицани. Ако су реаговали брзоплето или чак насилно, то је зато што је њихова отпорност тестирана до тачке пуцања. А ако се чини да имају проблема са менталним здрављем, размислите зашто би то могло бити. Могуће је да су више пута и жестоко емоционално и психички нападнути.