Да ли ће фотореалистични аватари учинити комуникацију природнијом или нас удаљити од стварности

Док се очекује да ће ови системи донети напредак у различитим областима, од образовања до менталног здравља, истовремено се отварају озбиљна етичка и безбедносна питања – пре свега због потенцијалних злоупотреба deepfake технологије.

О свему томе разговарали смо са професорком Мајом Пантић са „Империјал колеџа“ у Лондону, истакнутом српском научницом у области афективног и бихевиоралног програмирања, која је на конференцији EmTech 2025 у Атини излагала на тему анализе људског понашања и невербалне комуникације од стране вештачке интелигенције (AI).

Аватари с вештачком интелигенцијом – следећи корак у еволуцији комуникације

Лица на екрану нису људи, већ дигитални аватари генерисани вештачком интелигенцијом. Професорка Пантић објашњава да је развој AI у протеклој деценији био усмерен на велике језичке моделе као што су ChatGPT, Gemini и "Mata AI", који су изузетно корисни за претрагу и анализу података. Међутим, таква комуникација остаје ограничена на текст, што није природан начин на који људи размењују информације.

„Људи не комуницирају само речима. Ту су интонација, покрети тела, експресије лица, све оно што даје додатну димензију разумевању. Зато смо, и на Империјал колеџу и у ’Мети’, развили фотореалистичне аватаре с вештачком интелигенцијом или, како их зовемо, AI embodiments. То су виртуелна тела у која је уграђена AI, што омогућава природнији разговор“, објашњава проф. Пантић.

Она додаје да је предност овакве технологије једноставан начин задавања задатака – корисници ће моћи да разговарају са аватаром на природан и интуитиван начин и да му затраже да обави комплексне операције. „Моћи ћемо једноставно да им кажемо шта желимо, уместо да програмирамо. На пример, затражимо: ’Направи ми детектор који ће анализирати најзанимљивије дебате на телевизији’, и AI ће то урадити. То сада није могуће, али радимо на томе“, истиче проф. Пантић.

Она предвиђа да ће AI аватари постати део свакодневне комуникације и да ћемо с њима разговарати као с виртуелним асистентом у видео-позиву.

Емоционална повезаност с вештачком интелигенцијом – нова врста зависности?

Како вештачка интелигенција постаје све присутнија у људским животима, намеће се питање емоционалне повезаности с таквим виртуелним „ликовима“. Већ сада постоје докази да корисници развијају јаке емотивне везе са AI, чак и када комуницирају само путем текста. Таквом врстом односа бавио се и филм Она.

Професорка Пантић упозорава да постоји опасност да људи изгубе појам о стварности, па предлаже да софтвери јасно истичу: „Ја сам AI, ја сам само софтвер“, како би корисници имали свест о томе да не комуницирају са стварним особама. Ипак, истражују се и позитивне примене AI аватара, посебно у области менталног здравља и бриге о старијим особама. „У западним земљама многи људи живе сами и склонији су развоју деменције. Oви аватари им могу помоћи путем свакодневних разговора о филозофији, политици или историји, одржавајући мозак активним и успоравајући ментално пропадање“, додаје проф. Пантић.

Deepfake – технологија која доноси ризике

И док позитивне стране AI аватара тек треба да се истраже, негативне последице су већ добро познате. Једна од њих је технологија deepfake, која омогућава стварање лажних видео-снимака. Потребно је око 30 минута видео-материјала и осам сати тренирања да би AI генерисала веродостојну дигиталну верзију било које особе, која изгледа и звучи идентично као оригинал, објашњава професорка Пантић. Међутим, решење за овај проблем можда долази из исте технологије.

„Идеја је да, док развијамо алгоритме за генерисање видеа, паралелно развијамо системе за детекцију deepfake садржаја. То значи да би алгоритам који креира deepfake истовремено морао да буде способан да га препозна“, објашњава наша саговорница. Она предлаже да банке, државне институције и друштвене мреже имплементирају аутоматизоване AI детекторе, који би прегледали видео-садржаје и означавали оне који су вештачки генерисани.

„Банке већ трпе огромне губитке јер преваранти креирају лажне идентитете користећи слике пронађене на интернету. То се десило и мени – неко је покушао да отвори рачун на моје име. Замислите колико ће овакви проблеми постати озбиљни када deepfake технологија постане још напреднија“, упозорава проф. Пантић. Она предлаже развој персоналних deepfake детектора, као и глобалних AI система који би проверавали садржај на друштвеним мрежама.

Да ли можемо разликовати стварно од лажног?

И док вештачка интелигенција доноси невероватне иновације, отвара нове могућности и најављује да ћемо једног дана можда сви имати софистициране AI асистенте, остају питања – колико ће нам бити тешко да разликујемо реалност од дигиталне симулације и да ли ће се границе између њих ипак померити?

Обични корисници засад немају једноставне начине да препознају deepfake садржаје који већ постоје на интернету, па остаје да се ослонимо на оно што AI још увек нема – емоције, инстинкт и здрав разум.