Како технологија уништава наша чула – мирис је неопходан за комуникацију

„Чекај мало, чекај мало. Још ништа нисте чули.“ Тим речима отворена је ера звучног дијалога у играном филму, чувеном Џез певачу (The Jazz Singer) који је у биоскопе стигао 6. октобра 1927. године.

Био је то један од првих пута да су масовни медији пренели заједно призор и звук сцене, а публика је била одушевљена.

Од тада је било више побољшања: црно-бела слика је добила боје, брзина кадрова и резолуције су се повећале и квалитет звука се побољшао, али медији које конзумирамо и даље у великој мери, ако не и искључиво, шаљу сигнале нашим очима и ушима.

Имајући у виду да је просечна особа пред екраном скоро седам сати дневно, а већи део тог времена проводимо у затвореном простору, наше превелико ослањање на вид и звук додатно се појачало. Будући да су људи бића са пет (или можда много више) чула, да ли занемарујемо наше друге способности и како то утиче на нас? Многи психолози категоришу наша главна чула као рационална или емоционална, и постоје докази који то поткрепљују.

„Мирис (и укус) су директно повезани са областима емоционалне обраде у мозгу док се рационална чула попут слуха и вида обрађују у кортексу“, наводи Чарлс Спенс, професор експерименталне психологије на Универзитету Оксфорд.

У ствари, како каже Спенс, више од половине неокортекса – што је више од половине запремине мозга – упрегнуто је обрадом онога што видимо.

Не може се порећи да смо веома визуелна бића и да су због тога наши медији првенствено аудио-визуелни.

„Мислим да је то углавном вођено чињеницом да се многе информације које данас сматрамо важним могу пренети визуелним или аудио средствима. Али то што нешто сматрамо важним не значи нужно да нам је заиста и потребно“, каже Мејке Шелер, доценткиња на одсеку за психологију на Универзитету у Дараму, у Енглеској.

Ако питате људе без ког чула не би могли да живе, већина ће рећи вид, али докази сугеришу да би нам наше чуло мириса заиста недостајало.

„Постоји много већа стопа самоубистава и самоубилачких идеја међу људима са аносмијом, јер је то осећај који је тако снажно повезан са нашим емоцијама“, истиче професорка Шелер.

Дакле, намеће се питање да ли занемаривање неких чула у корист других утиче на наше емоционалне животе? Наше емоционално здравље повезано је са нашим друштвеним здрављем, тако да је одговор готово сигурно Да.

„Мирис је заиста важан део друштвене комуникације и то је нешто што није имплементирано ни у једној технологији коју данас користимо“, каже др Шелер.

На пример, показало се да смо склони да несвесно њушимо дланове након руковања са неким. „Те информације вам дају наговештаје о различитим стварима – од њиховог здравља, до година, чак и њихове личности. Доста тога се губи ако комуницирамо само дигитално“, упозорава професор Спенс.

Додир је на сличан начин важан за наше емоционалне животе, и то на начине које не може задовољити хаптика (кинестетичка, тактилна комуникација) усредсређена на прсте наших дигиталних уређаја. Показало се да Ц-тактилни аференти, врсте нервних рецептора којих има у изобиљу на кожи наших руку где су длачице (али не и на јагодицама прстију), стварају позитивне емоције када су стимулисани. „Ови рецептори воле споро, топло, тактилно миловање“, тврди др Спенс.

Хладан, елегантан екран осетљив на додир паметног телефона једноставно не може да замени меку, топлу кожу другог човека која има неприметан мирис. За одрасле ово може значити мање задовољавајући друштвени живот, али за генерацију деце која се све више социјализују кроз технологију, последице би могле бити озбиљне.

Доценткиња Шелер каже да деца уче да тумаче своја чула у односу једно на друго. Можда бисмо научили да повежемо неки суптилан мирис са звуком особе која виче или се смеје и да користимо ове сигнале за кретање кроз друштвене ситуације у будућности.

„Она деца која одрастају са мање оваквих информација мање тренирају категоризацију како одређене ствари миришу или шта одређени додир може значити. Ако одједном изузмемо из једначине нешто што је еволуирало милионима година, то неће бити само уклањање једног чула, већ ће утицати на то како функционишу сва остала чула“, објашњава др Шелер.

Маријана Обрист, професорка мултисензорних интерфејса на Универзитетском колеџу у Лондону, наводи да је начин на који доживљавамо свакодневни живот резултат ангажовања свих наших чула – све је мултисензорно. На пример, лако је замислити да се искуство јела првенствено односи на укус, али облик и боја наше хране, мирис и цврчање, температура, текстура и тежина привлаче наш вид, мирис, слух и додир.

„Сва та чула су већ почела да се играју пре него што сте почели да једете“, каже Обрист. А ту је и осећај у устима: физички осећај љутине или киселости и наравно укус.

Уклањање само једног од тих чула може утицати на цело искуство. На пример, када људи једу сладолед у мраку, мање је вероватно да ће уживати у њему или чак бити сигурни каквог је укуса.

„Кад год имамо мултисензорну стимулацију, добијамо много бољу и богатију репрезентацију околине око нас“, нагласила је др Шелер.

Шта човек ради да имао мултисензорнију технологију?

Професорка Обрист је раније била на челу „Сенс Икса“ (SenseX), пројекта који финансира ЕУ и чији је циљ да помогне дизајнерима да осмисле нове начине интеграције додира, мириса и укуса у своје производе.

Стручни тим испитивао је прскање мириса испод носа испитаника како би се појачали кључни моменти филма Кристофера Нолана Међузвездани, као и употребу ултразвучних таласа за симулацију додира.

Тешко је замислити да ћемо ускоро гледати Роберта Дувала у улози потпуковника Килгора у Кополином филму Апокалипса данас док из лаптопа допире „мирис напалма у рано јутро“, али интерфејс за мирис и укус увелико се назире на хоризонту.

Истраживачи већ користе вештачку интелигенцију при покушајима да пронађу основне мирисе из којих се, комбиновањем, може добити било који мирис, а професорка Обрист је главни научни сарадник "OWidgets", компаније која производи дигитално контролисане системе за испоруку мириса за примену у истраживањима, здравству и дубљег доживљаја реалности.

Постоје и компаније као што је „Декта роботикс“ у Кини које уносе тактилност у виртуелну стварност помоћу рукавице Дексмо (Dexmo).

„Дексмо може истовремено да пружи повратну тактилну информацију и изазове реакцију што значи да када померате прсте по виртуелној цигли, можете осетити текстуру њене површине. Када зграбите и померите циглу са једне тачке на другу, можете осетити и облик“, каже извршни директор „Декте“ Алер Гу.

Медији који активирају сва чула сигурно би обогатили наше свакодневне интеракције са технологијом, али није тешко замислити да се појаве подмуклије употребе.

Године 1957, амерички истраживач тржишта по имену Џејмс Викари тврдио је да је убацио кадрове са натписима „Једи кокице“ и „Пиј кока-колу“ у филм. Потом је пријавио раст продаје кокица од 57,5 одсто и кока-коле 18,1 одсто, и рођен је концепт подсвесног оглашавања. За Викаријеве тврдње касније је утврђено да су превара, а ефикасност подсвесног оглашавања од тада до данас је предмет дебате.

Опасан утицај на доношње одлука и куповину 

Да ли би технологија која би дигитално могла да испоручи мирисе и укусе била нека врста поклона бескрупулозним оглашивачима? „Наша тела имају веома јак емоционални одговор на те осећаје. Они могу бити изузетно моћни. То има велики потенцијал да утиче на наше одлуке јер смо ми веома емотивни доносиоци одлука“, подсећа др Шелер.

Истраживања су показала да излагање одређеним укусима и мирисима може утицати на нашу процену изгледа и личности других људи, па чак и да промени наше понашање. Дегустација горке хране, на пример, може да нас учини мање пријатељским, а пријава за патент из 2005. године сугерише да ће мирис ружичастог грејпфрута учинити да мушкарац сматра да је жена млађа него што заиста јесте.

Тим који предводи професорка Обрист открио је да нас наскисели укуси могу учинити спремнијим да учествујемо у ризичном понашању.

„Можда обављате неку трансакцију или куповину онлајн и пијете своје пиће од лимуна, а то би могло индиректно утицати на ваше одлуке“, упозорава професорка и додаје да није тешко замислити како апликација за е-трговину или коцкање може да користи уређаје који могу кориснику допремити укусе и мирисе.

У извесној мери, овакве ствари се већ дешавају. Познато је да компаније користе пријатне мирисе у својим продавницама, а амерички ланац „Синабон“ (Cinnabon) намерно поставља рерне близу улаза у радње, а понекад и тепсије посуте шећером и циметом, како би привукао пролазнике.

А шта ако одемо корак даље? Од скоро 63 милиона људи који су гласали за Доналда Трампа 2016. године, велика већина је доживела председничког кандидата само кроз своја два чула. Или ако би медији користили наше уређаје да испоруче суптилну арому киселог млека док емитују говор једног политичког кандидата, а мирис свеже печених бисквита за другог?

Студија из 1940. године показала је да се људи драстично другачије поистовећују са политичким паролама као што су „Доле рат и фашизам!“, „Радници света се уједињују!“ и „Америка за Американце!“ у зависности од тога да ли су били подвргнути мирису трулежи или су добили бесплатан ручак.

Ако би нам било омогућено да осетимо загађење ваздуха у Делхију, шумске пожаре у Калифорнији или осетимо мирис дима и канализације у Гази, да ли би нас наша чула у њихово дејство на емоције подстакли да делујемо или да закопамо главу дубље у песак?

Тешко је замислити публику вољну да буде изложена таквом сензорном нападу, али наша чула су еволуирала да би нам помогла да се крећемо и одговоримо на захтеве света у коме живимо, и са те тачке гледишта, коришћење само два чула не може бити идеално.

„Што више информација имамо, то смо способнији да заиста делујемо у свом окружењу“, поручује др Шелер.

За сада, уместо да тражимо дигиталне технологије које могу да стимулишу наша занемарена чула, професорка Шелер предлаже да би било добро да изађемо напоље и видимо се лично са пријатељима, осетимо поветарац на својој кожи, помиришемо руже.

На крају крајева, што се тиче наших уређаја, још ништа нисмо омирисали.