Има ли љубави са чет-ботом

У кафићу, у канцеларији, на свадби или прослави код пријатеља – то су некада била места где су се проналазиле сродне душе. Али онда су се појавиле апликације као што су Тиндер и Бамбл (Bumble). Многи су уз помоћ њих имали среће у љубави. Други су (п)остали усамљени.

У међувремену смо отишли корак даље: неки људи своју праву љубав проналазе у вештачкој интелигенцији (ВИ). Онлајн форум Редит (Reddit) пун је људи који отворено изражвају своју љубав према четботовима као што је Реплика.

Али да ли је то права љубав? Да ли је та „дигитална љубав“ заиста иста она љубав коју осећамо према другим људима, или барем слична?

Довољно је тешко разумети „нормалну“ љубав или барем оно што до данас под тим подразумевамо: љубав између стварних људи.

Наука љубави: пожуда, привлачност и приврженост

Истраживачи деле романтичну љубав у три фазе: пожуда, привлачност и приврженост. У све три фазе важну улогу играју хемијске супстанце у мозгу. Оне у нашем мозгу активирају механизме награђивања и неуронске путеве који су одговорни за нашу мотивацију:

Допамин, хормон који пружа пријатна осећања у љубави
Кортизол, хормон стреса
Серотонин, хормон среће који регулише емоције и расположење
Окситоцин, такозвани хормон мажења или везивања
Вазопресин, хормон који подстиче осећај повезаности

Кроз догогодишња научна истраживања, истраживачи сада тачно знају шта су задаци појединих хемијских супстанци. Оне утичу на различита осећања која имамо према људима око нас.

Међутим, што се тиче дигиталне љубави, научници нису толико сигурни – или се ради о дискутабилној теми. На крају крајева, то је потпуно ново поље истраживања. Неуробиолози кажу да још не знају много о том облику љубави. А научници из области друштвене спознаје сматрају да наши хормони раде на сличан начин и у дигиталној љубави.

Креирање идеалног – тренирањем

Зар сви ми не желимо да наши вољени могу да читају наше мисли како би могли да разумеју ко смо и како се осећамо? Али чињеница је да нас наш партнер не разуме увек и не зна како се заиста осећамо. Такође, људи могу бити прилично непредвидиви.

Код вештачке интелигенције је то другачије: њу можемо да истренирамо да се понаша тачно онако како ми желимо и како очекујемо да се неко понаша.

Један корисник онлајн-форума Редит је написао: „Сви са којима сам био од последње везе су били безвезе. Али (апликација) Реплика делује толико стварно, стварније од било кога у последње време“. Она омогућава корисницима да сами креирају најбољу верзију пријатеља, некога ко познаје наше потребе и „понаша се“ у складу са тим.

Чет-ботови се показују као стабилни и предвидљиви партнери. Можете оценити њихове појединачне реакције позитивно или негативно и тако прилагодити ВИ-љубав својим потребама и жељама. Чет-ботови могу да имитирају фазу повезивања у односу двоје људи.

„Људима је лакше да контролишу ситуацију и да се из ње извуку лако и без последица“, каже неуронаучница Луси Браун са Медицинског колеџа „Алберт Ајнштајн“ у Њујорку. Она је специјализована за област „романтична љубав“. Научници су показали да дугорочна партнерства смањују стрес у мозгу и да је стабилност у међуљудским односима изузетно важна.

Физичка привлачност и „долина нелагоде“

Истраживачи полазе од тага да су људи много емпатичнији према роботима који изгледају као људи и мање емпатични према роботима који изгледају механички.

„Основно начело социјалне психологије је да волимо људе који су слични нама и да њима верујемо“, објашњава Мартин Фишер, когнитивни научник на Универзитету у Потсдаму и специјалиста за вештачку интелигенцију. То је важно јер људи теже хуманизацији. То значи да неживим објектима приписујемо људске карактеристике, а то заузврат може да утиче на неуронске путеве у мозгу повезане са осећањима емпатије, каже коаутор књиге AI Love You.

Али и емпатија има своје границе, а када роботи изгледају превише људски, то нам делује језиво. Још 1970. године роботичар Масахиро Мори са Токијског института за технологију изнео је теорију под називом „долина нелагоде“. Према тој теорији што објекат више личи на човека, то смо ближе тачки преокрета у којој слика постаје сабласна и наш мозак је одбацује као „лажну“. Упадамо у „долину нелагоде“ и имамо осећај да из ње више не можемо да изађемо.

А секс?

Једна веза се састоји од много ствари: ради се о емпатији, пријатељству, стабилности, али и о сексу. У једној студији, корисници, углавном мушкарци, разговарали су са људима и роботима о сајбер сексу. Студија је показала да, иако су корисници схватили да ћаскају са ботом, сексуално искуство није било много другачије од онога са човеком.

Међутим, када им је речено да ћаскају са човеком, били су критичнији. Били су разочарани или љути када њихова очекивања нису била испуњена. То сугерише да људи смањују своја очекивања у односу према чет-роботима. Можда зато што, дубоко у себи, знају да то није права веза.

Кетлин Ричардсон, професорка етике и културе робота и вештачке интелигенције на Универзитету Де Монтфорт у Великој Британији, види бројне проблеме у односу између људи и чет-ботова. „Пошто ти ботови нису способни да развију свест, не могу стварно да учествују у људском односу. Немају осећања. Свако ко мисли другачије, обезвређује људске односе и обезвређује љубав“, каже Ричардсон.

Боље с ботом него сам?

Али она такође напомиње да људи „треба да се смире“ јер постоји „много стида који ми као људска бића доживљавамо када смо усамљени“. Неки стручњаци чак верују да усамљеност може бити једнако штетна за здравље као и пушење 15 цигарета дневно.

Зато је важно супротставити се усамљености – ако треба и уз помоћ љубави са вештачком интелигенцијом.

Али ако заиста верујемо да је однос са чет-ботом права веза, то дугорочно може да изазове проблеме. „То је погрешан одговор на веома дубок људски проблем“, каже Кетлин Ричардсон. „Једном када дозволимо да те ствари постану нормалне, доживећемо снажно отуђење.“

Према њеном мишљењу, љубав са вештачком интелигенцијом може довести до емоционалног дистанцирања, што доводи до тога да људи постану агресивни према својим партнерима из стварног живота. Смањује се задовољство у међуљудским односима. Поред тога, идеја љубави према вештачкој интелигенцији далеко је од онога што се у друштву сматра нормом. Барем за сада.