Ин мемориам Бранислав Кичић - Веровао је да национална телевизија одређује параметре доброг укуса, вредности и знања

Први пут се у том погледу огледао у “Максиметру” (1971), емисији која се рачуна преломном у поимању програма за младе. И тада сам први пут разговарала са њим, ја као млади новинар, он као млади редитељ.

Потписао је неке од најгледанијих програма ТВ Београд Од главе до пете, Јачи пол, преносио је прве Игре без граница. Био је поносан на серију коју је радио за ондашњу Телевизију Сарајево, Недељни забавник по тексту Миле и Тимотија Бајфорда. Кад год му се пружила прилика, из тих програма „уживо“ бежао је у документарац.

Као у случају серије Позоришни практикум, који представља круну његовог документарног умећа. Изванредно уметничко дело, животопис редитеља и тадашњег професора ФДУ Љубомира Драшкића, историја југословенског театра, рађена у најбољем маниру Би-Би-Сија, драгоцена оставштина Радио телевизије Србије. Серија је завршена пред бомбардовање, марта 1999, али није нашла место на програму.

Емитована је тек 2001. године. Бранко ми је тим поводом, у свом маниру мирног господина и истрајног борца у свом послу, рекао: „Мени је рад на телевизији донео сазнање да све пролази. Прође један од кога зависи ваш рад, прође други, прође трећи. Прође једно ‘не сме’, прође друго, треће и увек дође оно што треба, оно што вреди. Научио сам да сачекам. То је и део моје природе, а и не волим у свом послу да правим ексцесе и скандале. Телевизија је имала и срамних тренутака па је једно време било заиста срамота што сам тамо. Због тога сам гледао да радим само неке уобичајене музичке емисије.“

Међутим, спадаo je, како је тад рекао, у оне староваспитане људе који су везани и осећао је припадност телевизији као кући, као идеји и у том смислу јој припадао свим срцем – без обзира што су њену судбину у неким временима кројили неки транзитни људи који нису знали шта је телевизија.

„Озбиљна држава мора да има своју националну телевизију. Тако је свуда у свету и тако би ваљало да буде и овде. Национална телевизија мора, пре свега, перманентно и добро да информише своје гледаоце о ономе што се догађа у свету. То су, по правилу, кратке вести без икаквих коментара. Наша телевизија се последњих година искључиво бавила политиком, што је ненормално. Ми смо заборавили на децу, на породицу, заборавили смо шта значи играни, шта забавни програм. С друге стране, јака национална телевизија је та која одређује параметре доброг укуса, вредности и знања. Нема те политике која сме и може то да замени...“

Све ми је ово говорио пре 24 године.